Prije nekoliko sedmica otišao sam u restoran da proslavim godišnjicu braka sa ženom.
Rezervisao sam sto, obukao košulju koju nosim samo na svadbe i sahrane i obećao sebi da barem jedno veče neću gledati telefon.
Pola sata kasnije cijeli restoran je aplaudirao meni.
Problem je bio što nisam uradio ništa vrijedno aplauza.
Sve je počelo čim smo sjeli.
Konobar je prišao našem stolu.
„Gospodine Marko?“
„Da.“
Nasmijao se.
„Odlično. Sve je spremno.“
Pogledao sam ženu.
„Šta je spremno?“
Konobar se samo nasmijao.
„Vidjećete.“
Otišao je.
Žena me pogledala sumnjičavo.
„Šta si ti organizovao?“
„Ništa.“
„Naravno.“
„Ozbiljno.“
Mislila je da pokušavam sakriti iznenađenje.
Ja sam mislio da restoran možda daje desert za godišnjice.
Naručili smo večeru.
Deset minuta kasnije konobar je donio bocu skupog vina.
„Na račun kuće.“
„Zašto?“
„Gospodin je sve dogovorio.“
„Koji gospodin?“
Konobar se opet misteriozno nasmijao i otišao.
„Marko“, rekla je žena, „ako si nešto organizovao, možeš mi reći.“
„Kunem se da nisam.“
Tada je za susjednim stolom jedan čovjek počeo da nas posmatra.
Pogledao je mene.
Pa ženu.
Pa opet mene.
Prišao je.
„Izvinite, jeste li vi Marko?“
„Jesam.“
„Marko Jovanović?“
„Ne. Ilić.“
Čovjek je problijedio.
„Onda imamo problem.“
„Kakav?“
Sjeo je bez pitanja.
Zvao se Milan.
Objasnio nam je da je njegov prijatelj, takođe Marko, te večeri trebalo da zaprosi djevojku u ovom restoranu.
Rezervacija je bila na ime Marko.
Restoran je pripremio vino, muziku, desert i prsten koji je mladoženja ranije ostavio kod menadžera.
„Dobro“, rekao sam. „Samo im recite da sam pogrešan Marko.“
„Bih.“
„Pa?“
Milan je pogledao prema ulazu.
„Pravi Marko kasni.“
„Koliko?“
„Četrdeset minuta.“
„Zašto?“
„Pokvario mu se auto.“
Moja žena se već smijala.
„Znači nama daju njegovo vino?“
„Izgleda.“
„Odlično vino.“
„Nemoj ga piti!“, rekao je Milan.
Kasno.
Već smo popili pola boce.
„Platiću.“
Milan je rukama pokrio lice.
„Nije vino najveći problem.“
„Šta je?“
Pokazao je prema kuhinji.
Vrata su se otvorila.
Izašao je konobar noseći veliki tanjir sa čokoladnim desertom.
Na njemu je pisalo:
HOĆEŠ LI SE UDATI ZA MENE?
I cijeli restoran je utihnuo.
Moja žena je pogledala desert.
Onda mene.
„Marko?“
„NISAM JA.“
U tom trenutku muzičar u uglu počeo je svirati neku romantičnu pjesmu.
Ljudi za stolovima okrenuli su se prema nama.
Konobar je spustio desert ispred moje žene.
A onda mi pružio malu kutiju.
Prsten.
„Izvolite, gospodine.“
„Neću.“
„Molim?“
„To nije moje.“
Konobar se zbunio.
„Ali rekli ste da ste Marko.“
„Jesam Marko, ali pogrešan Marko!“
Neko za susjednim stolom počeo je da se smije.
Moja žena je već plakala od smijeha.
„Otvori kutiju“, rekla je.
„Neću da otvaram tuđi prsten!“
Tada je jedna starija žena za stolom iza nas rekla:
„Hajde, čovječe, klekni!“
„Gospođo, već smo u braku!“
„Još bolje!“
Restoran je eksplodirao od smijeha.
A onda se začuo aplauz.
Ne znam ko je prvi počeo.
Ali za nekoliko sekundi pedesetak ljudi je aplaudiralo.
Ja sam sjedio sa tuđim prstenom u ruci, žena se smijala, a Milan je pokušavao objasniti menadžeru šta se dogodilo.
I tada je kroz vrata utrčao čovjek.
Zadihan.
U košulji napola izvučenoj iz pantalona.
„PRSTEN!“
Svi su se okrenuli.
„Ja sam Marko!“
Podigao sam kutiju.
„I ja sam, prijatelju, ali mislim da tražiš ovo.“
Prišao je.
Pogledao mene.
Pogledao moju ženu.
Pogledao desert.
„Jeste li vi upravo zaprosili moju djevojku?“
„Nisam.“
„Zašto imate moj prsten?“
„Duga priča.“
Tada je stigla i njegova djevojka.
Pravi Marko se potpuno uspaničio.
Plan je propao.
Desert je već bio na našem stolu.
Muzika je odsvirana.
Pola restorana je znalo šta slijedi.
„Gotovo je“, rekao je tiho. „Sve je uništeno.“
Moja žena ga je pogledala.
„Nije.“
Uzela je tanjir sa desertom.
„Gdje vam djevojka sjedi?“
Pokazao je sto na drugom kraju restorana.
„Onda nosite ovo tamo.“
„Ali vidjela je sve.“
„Još bolje.“
Marko je uzeo desert.
Zastao.
„A prsten?“
Pružio sam mu kutiju.
„Njega posebno čuvaj. Ovaj restoran ima problem sa Markovima.“
Prišao je djevojci.
Nije bilo više iznenađenja.
Nije bilo savršene muzike.
Nije bilo plana.
Samo je stao pred nju i rekao:
„Sve sam isplanirao savršeno, a onda je neki drugi Marko skoro zaprosio svoju ženu mojim prstenom.“
Cijeli restoran se počeo smijati.
Djevojka je pogledala prema nama.
Moja žena joj je mahnula.
Onda je pravi Marko kleknuo.
Ovog puta aplauz je počeo prije nego što je išta pitao.
Djevojka je rekla „da“.
Poslije su došli do našeg stola.
„Mislim da vam dugujem vino“, rekao je Marko.
„Već smo popili vaše.“
„Onda vam dugujem drugo.“
Na kraju smo spojili stolove.
Naša mirna godišnjica pretvorila se u proslavu vjeridbe četvoro ljudi koji se sat vremena ranije nisu poznavali.
Najbolji dio dogodio se pred odlazak.
Menadžer restorana donio je račun.
Pogledao je mene i pravog Marka.
„Koji Marko plaća vino?“
Obojica smo pokazali jedan na drugog.
Moja žena je rekla:
„Stavite na račun onome koji se večeras zaručio.“
Markova nova vjerenica odmah je odgovorila:
„Ne. Stavite onome koji je prvi dobio prosidbeni desert.“
Na kraju je restoran častio obje boce.
Tri mjeseca kasnije poštar mi je donio kovertu.
Unutra je bila pozivnica za vjenčanje.
Na njoj je pisalo:
Marko i Jelena.
Ispod je rukom dopisano:
„Molimo pogrešnog Marka da ovaj put dođe na pravo mjesto.“
Žena je pročitala i pogledala me.
„Idemo?“
„Naravno.“
„Samo jedno.“
„Šta?“
„Kad stignemo, nemoj se predstavljati kao Marko.“
I prvi put u životu ozbiljno sam razmišljao da poslušam ženu.