„Ko vam je dao ključ od mog stana?“
Čovjek kojeg nikad u životu nisam vidio stajao je u mojoj kuhinji i pravio kafu.
Pogledao me potpuno mirno.
„Vi ste Milan?“
„Jesam.“
„Onda imamo problem.“
„Kakav problem? Vi ste u mom stanu!“
Spustio je šolju i izvadio telefon.
„Ja sam ovaj stan iznajmio na 30 dana.“
Pomislio sam da je neka prevara.
Stan nisam izdavao. Živio sam u njemu skoro devet godina.
Tog petka sam se vratio dva dana ranije sa službenog puta. Otključao sam vrata i odmah primijetio muške patike u hodniku.
Prvo sam pomislio da mi je brat svratio.
Onda sam ugledao kofer.
Iz kuhinje se čulo:
„Kafa je gotova!“
Ušao sam i zatekao nepoznatog čovjeka od možda četrdeset godina.
„Izlazite napolje.“
„Čekajte.“
Pokazao mi je telefon.
Na ekranu su bile fotografije mog stana.
Moja dnevna soba.
Moja kuhinja.
Moja spavaća soba.
Čak i fotografija balkona na kojem su se vidjele moje dvije stolice.
Oglas je glasio:
„Moderan stan u centru – 900 € mjesečno.“
„Platio sam unaprijed“, rekao je.
„Kome?“
Pokazao mi je prepisku.
Osoba se predstavljala kao Milan.
Kao ja.
Poslala mu je adresu, fotografije i uputstvo gdje će pronaći ključ.
„Gdje je bio ključ?“
„U kutijici kod brojila.“
Odmah sam izašao u hodnik.
Iznad vrata nalazila se mala metalna kutija sa šifrom.
Nikada je ranije nisam vidio.
„Koja je šifra?“
„2580.“
Ukucao sam je.
Otvorila se.
Unutra nije bilo ničega.
„Koliko ste platili?“
„900 eura kiriju i 500 depozit.“
1.400 eura.
„I niste upoznali vlasnika?“
„Rekao je da radi u Austriji.“
„Ja radim tri ulice odavde.“
Čovjek je problijedio.
Pozvali smo policiju.
Dok smo čekali, pregledao sam stan.
Ništa nije nedostajalo.
Ali nešto mi je bilo još čudnije.
Fotografije iz oglasa nisu bile stare.
Na jednoj se vidjela nova lampa koju sam kupio prije samo tri sedmice.
Neko je nedavno bio unutra.
Policajac je po dolasku prvo pitao:
„Ko još ima ključ?“
„Ja i moja majka.“
„Još neko?“
„Ne.“
Nazvao sam majku.
„Mama, jesi li nekome davala ključ od mog stana?“
„Nisam.“
„Sigurno?“
„Naravno da nisam.“
Onda je zastala.
„Osim majstoru.“
„Kakvom majstoru?“
„Onom što ti je popravljao radijator.“
Sjetio sam se.
Dok sam prije mjesec dana bio na putu, procurio mi je radijator. Majka je pronašla majstora preko oglasa i pustila ga unutra.
Bio je sam u stanu skoro dva sata.
„Imaš li njegov broj?“
Imala je.
Policija ga je nazvala.
Broj više nije postojao.
Sve je počelo imati smisla.
Čovjek je tokom popravke mogao fotografisati stan i napraviti kopiju ključa.
Ali onda se desilo nešto što niko nije očekivao.
Nepoznati čovjek u mojoj kuhinji pogledao je svoj telefon.
„Piše mi.“
„Ko?“
„Vlasnik.“
Svi smo se približili.
Poruka:
„Je li sve u redu sa stanom?“
Policajac mu je odmah rekao:
„Odgovorite da jeste.“
Napisao je:
„Sve odlično.“
Odgovor je stigao gotovo odmah.
„Drago mi je. Sutra dolazi čovjek po ostatak depozita.“
Pogledao sam policajca.
„Kakav ostatak?“
Ispostavilo se da je gost trebalo sutradan predati još 300 eura za garažno mjesto.
Policija mu je rekla da nastavi razgovor kao da ništa nije sumnjivo.
Sljedećeg dana sam čekao u kafiću preko puta zgrade.
Gost je ostao u stanu.
Policajci su bili u blizini.
Tačno u 11 sati neko je pozvonio.
Ali nije došao majstor.
Došla je žena od možda šezdeset godina.
„Došla sam po novac za Milana.“
Gost ju je pustio unutra.
Policija je odmah prišla.
Žena se potpuno zbunila.
„Ja samo preuzimam kovertu!“
„Za koga?“
„Za čovjeka kojeg sam upoznala preko oglasa.“
Pokazala je poruke.
Njoj je neko obećao 50 eura samo da pokupi kovertu i ostavi je u ormariću na autobuskoj stanici.
Dakle, ni ona nije znala ko stoji iza prevare.
Policija je odlučila da isprati uputstva.
U kovertu su stavili papir umjesto novca.
Žena ju je odnijela do ormarića.
Nekoliko sati niko nije došao.
Onda se pojavio muškarac sa kapom.
Otključao je ormarić.
Policajci su ga zaustavili.
Nije bio majstor.
Bio je njegov mlađi brat.
Tek preko njega su pronašli čovjeka koji je fotografisao moj stan.
I tada smo saznali da moj stan nije bio jedini.
Istu stvar je uradio u najmanje sedam stanova.
Dolazio bi kao majstor, dostavljač ili monter.
Ako bi procijenio da vlasnik često putuje, fotografisao bi stan i pokušao saznati kada će ponovo biti prazan.
Neke je oglašavao na mjesec.
Neke samo za vikend.
Moj stan mu je bio posebno zgodan jer sam mu tokom popravke usput rekao:
„Sljedećeg mjeseca opet idem na put sedam dana.“
Sam sam mu dao informaciju koja mu je trebala.
Samo nije znao da će sastanak završiti ranije i da ću se vratiti poslije dva dana.
Čovjek koji je uplatio 1.400 eura na kraju je morao pronaći drugi smještaj.
Prije nego što je otišao, pružio mi je ključ.
„Evo vaš.“
Pogledao sam ga.
„Zadržite ga.“
„Zašto?“
„Bravu mijenjam za sat vremena.“
Nasmijao se.
„Pametno.“
Promijenio sam bravu.
Skinuo kutijicu sa zida.
A majci sam rekao da više nikada nikoga ne pušta u stan bez mog znanja.
Mjesec kasnije pozvala me.
„Milane, majstor je ovdje.“
Odmah sam pitao:
„Koji majstor?“
„Došao je da popravi bojler.“
„Nisam zvao nikoga.“
Nastala je tišina.
Onda se majka počela smijati.
„Znam. Samo provjeravam jesi li naučio lekciju.“
„Mama, nije smiješno.“
„Meni jeste.“
Od tada imamo novo porodično pravilo:
Ako se ispred vrata pojavi majstor kojeg nisam lično pozvao, može popraviti samo jednu stvar.
Put kojim je došao.