„Zašto ste mi upravo vratili 200 KM više nego što sam vam dao?“
Kasirka je pogledala novčanice u mojoj ruci.
Onda mene.
„Nisam.“
„Jesam vam dao 100 maraka. Vratili ste mi 287.“
Red iza mene odmah je počeo negodovati.
„Gospodine, pomjerite se ako imate problem“, rekla je žena iza mene.
Ali kasirka je već otvorila ladicu.
Prebrojala je novac.
Lice joj se promijenilo.
„Zovite šefa.“
Kupovao sam samo nekoliko stvari: kafu, hljeb, deterdžent i hranu za mačku.
Račun je bio 13,20 KM.
Dao sam novčanicu od 100.
Kasirka mi je vratila kusur, a ja sam ga bez gledanja stavio u novčanik.
Tek kada sam krenuo prema izlazu primijetio sam da unutra imam mnogo više novca nego ranije.
Vratio sam se.
„Vjerovatno ste slučajno uzeli dvije stotke.“
„Nemamo novčanice od 200 maraka“, rekla je.
Bila je u pravu.
U ruci sam držao dvije novčanice od 100 KM koje sigurno nisu bile moje.
Došao je poslovođa.
Pregledao je kasu.
„Fali li novca?“
Kasirka je ponovo brojala.
„Ne.“
„Kako ne fali?“
„Kasa je tačna.“
Sada sam se i ja zbunio.
Ako mi je dala 200 maraka viška, kasa je morala biti u minusu.
Poslovođa je uzeo moje novčanice.
„Možemo li pogledati snimak?“
Otišli smo u malu kancelariju.
Kamera iznad kase jasno je pokazivala cijelu kupovinu.
Dao sam jednu novčanicu od 100 KM.
Kasirka je otvorila ladicu.
Izvadila nekoliko novčanica.
Predala mi kusur.
Poslovođa je zaustavio snimak.
„Vratite.“
Pustio je ponovo.
Onda još jednom.
„Pogledajte njenu ruku.“
Kasirka je prije mene naplatila starijem čovjeku.
On je platio gotovinom.
Dok mu je vraćala kusur, dvije novčanice od 100 KM ostale su ispod malog plastičnog podmetača pored kase.
Kada sam ja došao, podmetač se pomjerio.
Novčanice su pale preko mog kusura.
Kasirka ih nije ni vidjela.
„Znači novac je od čovjeka prije mene.“
„Izgleda.“
Pronašli smo ga na snimku.
Stariji gospodin, siva jakna, štap u desnoj ruci.
Kupio je samo bocu vode i čokoladu.
Ali nešto nije odgovaralo.
„Ako su njegove dvije stotke, kako ih nije primijetio?“, pitao sam.
Kasirka je pogledala račun prethodnog kupca.
Platio je novčanicom od 20 KM.
Nije mogao ostaviti 200.
Poslovođa je ponovo vratio snimak.
Dvije stotke već su bile ispod podmetača kada je stariji čovjek prišao kasi.
„Onda su od kupca prije njega.“
Vratili smo još jedan račun.
Pa još jedan.
Novčanice su i dalje bile tamo.
Na kraju smo morali vratiti snimak skoro dva sata.
Tada smo vidjeli nešto sasvim drugo.
Muškarac u radnoj uniformi prišao je kasi, kupio sok i platio karticom.
Dok je kasirka gledala u terminal, izvadio je dvije novčanice od 100 KM i namjerno ih gurnuo ispod podmetača.
„Zašto bi neko ostavio 200 maraka?“
Niko nije znao.
A onda je poslovođa rekao:
„Poznajem ga.“
Muškarac je radio u pekari preko puta.
Pozvali su ga.
Došao je deset minuta kasnije.
Čim je vidio novčanice, rekao je:
„Nisu moje.“
Poslovođa mu je pokazao snimak.
„Onda ko ih je stavio ovdje?“
Čovjek je nekoliko sekundi ćutao.
„Ja.“
„Pa zašto kažeš da nisu tvoje?“
„Zato što stvarno nisu.“
Izvadio je telefon.
Pokazao nam je poruku koju je dobio tog jutra.
„Ostavi 200 KM ispod podmetača na kasi broj 3. Ne pričaj ni sa kim. Dobijaš svojih 50 kada završiš.“
„Ko ti je ovo poslao?“
„Ne znam.“
„I ti si samo pristao?“
„Mislio sam da neko šalje novac radniku.“
„Kojem radniku?“
„Nemam pojma.“
Situacija je postajala sve čudnija.
Poslovođa je pozvao policiju.
Policajac koji je stigao pogledao je poruku i odmah pitao:
„Je li vam neko dao te dvije stotke?“
„Jes.“
„Ko?“
„Čovjek na parkingu.“
Kamera sa parkinga pokazala je susret.
Muškarac u kačketu predao mu je kovertu i otišao.
Lice mu se nije vidjelo.
Ali vidjelo se nešto drugo.
Nakon što je novac ostavljen na kasi, isti muškarac pojavio se u prodavnici.
Nije ništa kupio.
Stajao je desetak metara od kase i posmatrao.
„Čekao je nekoga“, rekao je policajac.
U tom trenutku kasirka je problijedjela.
„Mislim da znam koga.“
Pokazala je snimak nekoliko minuta kasnije.
U prodavnicu je ušla mlada žena u crnoj jakni.
Prišla je kasi broj 3.
Pogledala ispod podmetača.
Novca nije bilo.
Jer je već slučajno završio kod mene.
Žena se odmah okrenula i izašla.
Policija je preko registracije automobila pronašla ko je.
I tek tada smo saznali šta je zapravo bilo tih 200 maraka.
Nije bila nikakva kriminalna primopredaja.
Nije bio dug.
Nije bila ucjena.
Bio je test.
Žena je sumnjala da je njen momak mjesecima uzimao novac iz njene torbe.
Nikada nije mogla dokazati.
Zato je zamolila svog rođaka da mu pošalje poruku sa nepoznatog broja i ponudi mu 50 KM da ostavi dvije označene novčanice na određenom mjestu.
Plan je bio da njen momak kasnije dođe po njih.
Ako se kod njega pojave iste označene novčanice, znala bi da je spreman uzeti novac za koji ne zna odakle dolazi.
Samo što je rođak pogriješio broj.
Poruku je poslao radniku pekare koji nije imao nikakve veze s njima.
On je, misleći da će lako zaraditi 50 maraka, stvarno izvršio zadatak.
A onda su novčanice slučajno završile kod mene.
Policajac je dugo gledao sve nas.
„Znači imamo ženu koja testira momka, rođaka koji pogriješi broj, čovjeka koji za 50 maraka prenosi tuđih 200 i gospodina koji ih na kraju pošteno vrati.“
„Tako nekako“, rekao sam.
Pogledao je mene.
„Vi ste ovdje jedini koji nije ništa zakomplikovao.“
Kasirka se nasmijala.
„On je sve i otkrio.“
Na kraju sam dobio svojih pravih 86,80 KM kusura.
Dvije stotke su vraćene vlasnici.
A kada sam krenuo prema izlazu, poslovođa me zaustavio.
„Gospodine!“
Okrenuo sam se.
„Šta je sad?“
Pružio mi je 20 maraka.
„Zaboravili ste ovo na pultu.“
Pogledao sam novčanicu.
Pa njega.
„Ne diram više nikakav novac u ovoj prodavnici.“
Stavio ju je na pult.
„Ali vaša je.“
„Onda neka me čeka.“
Izašao sam.
Po kafu sam se vratio sutradan.
Platio sam karticom.