„Ko je parkirao crveni kombi ispred moje kuće i ostavio ključeve u mom sandučetu?“
To je bilo prvo pitanje koje sam postavio policajcu.
On je pogledao kombi, pa ključeve u mojoj ruci.
„Bolje pitanje je: zašto na papiru piše da ste ga vi kupili jutros?“
„Kakvom papiru?“
Pokazao je kroz šoferšajbnu.
Ispod brisača nalazio se presavijen dokument.
Na vrhu je pisalo moje ime.
Sve je počelo dvadesetak minuta ranije.
Vratio sam se iz prodavnice i ispred kapije zatekao crveni kombi. Mislio sam da je neki majstor došao kod komšije i pogrešno parkirao.
Onda sam otvorio sanduče.
Unutra ključ automobila i ceduljica:
„Hvala na kupovini. Dokumenti su unutra.“
Nisam kupio nikakav kombi.
Pozvao sam broj napisan na papiru.
Javio se muškarac.
„Dobar dan.“
„Ovdje je neki kombi ispred moje kuće.“
„Crveni?“
„Da.“
„Odlično. Znači stigao je.“
„Šta je stiglo?“
„Vaše vozilo.“
„Nije moje.“
Nastala je kratka tišina.
„Vi ste Aleksandar?“
„Jesam.“
„Onda jeste.“
Prekinuo sam razgovor i pozvao policiju.
Policajac je otvorio kombi.
Na suvozačevom sjedištu nalazio se kupoprodajni ugovor.
Moje ime.
Moja adresa.
Moj broj lične karte.
Cijena: 8.700 KM.
Ali potpis nije bio moj.
„Je li novac plaćen?“, pitao sam.
Policajac je pregledao dokument.
„Piše da jeste.“
„Ja nemam 8.700 maraka za kombi koji mi ne treba.“
U pretincu smo pronašli račun.
Na njemu je stajalo da je plaćeno gotovinom.
Prodavač je bio auto-plac udaljen oko 70 kilometara.
Nazvali smo ih.
Vlasnik se odmah javio.
„Da, kombi je jutros preuzet.“
„Ko ga je preuzeo?“
„Vaš čovjek.“
„Ja nemam svog čovjeka.“
Vlasnik je zastao.
„Čekajte… vi niste onaj koji je juče bio ovdje?“
„Nikad nisam bio kod vas.“
Policija je tražila snimke kamera.
Sat vremena kasnije gledao sam muškarca kojeg nikad nisam vidio kako ulazi na auto-plac i predstavlja se mojim imenom.
Pokazao je kopiju moje lične karte.
Potpisao ugovor.
Platio 8.700 KM u gotovini.
A onda rekao prodavaču:
„Neću ga voziti. Moj prijatelj će ga odvesti na ovu adresu.“
Dao je moju kućnu adresu.
„Čekajte“, rekao sam policajcu. „Ako je prevarant, zašto je platio pravi novac i poslao kombi meni?“
Ni njemu nije bilo jasno.
Dok nisu otvorili zadnji dio kombija.
Bio je potpuno prazan.
Ali na podu se vidio pravougaoni trag, kao da je do nedavno unutra stajala velika kutija.
Policajac je kleknuo.
„Ovdje je nešto bilo.“
Vlasnik auto-placa ponovo je pregledao snimke.
Kombi je kod njega stajao skoro tri sedmice.
Na snimku od prethodne noći vidjelo se da je oko 2:30 na plac došao drugi automobil.
Neko je preskočio ogradu.
Otključao kombi.
Unio dvije velike crne kutije.
I otišao.
Ujutro je „kupac“ došao, platio kombi i organizovao prevoz do moje kuće.
Ali kada je kombi stigao kod mene, kutija više nije bilo.
„Ko ga je dovezao?“, pitao je policajac.
Auto-plac je angažovao privatnog vozača preko telefona.
Pronašli su ga.
Tvrdio je da je samo preuzeo vozilo.
„Jeste li negdje stajali?“
„Jesam.“
„Gdje?“
„Na benzinskoj.“
„Koliko dugo?“
„Pet minuta.“
Pregledali su kameru pumpe.
Vozač je ušao da kupi kafu.
Čim je nestao iza vrata, pored kombija se zaustavio bijeli automobil.
Dvojica muškaraca izašla su, otvorila zadnja vrata i iznijela obje kutije.
Sve je trajalo manje od 90 sekundi.
„Znači kombi im je služio samo za prevoz kutija“, rekao sam.
Policajac je klimnuo.
„A vi ste trebali ostati vlasnik vozila na papiru.“
Tu sam shvatio.
Kombi nije bio poklon.
Bio je trag koji je neko namjerno ostavio na moje ime.
Ali i dalje nije bilo jasno šta je bilo u kutijama.
Odgovor je stigao istog popodneva.
U drugom gradu prijavljena je provala u skladište jedne firme.
Nije ukraden novac.
Nestalo je 48 novih mobilnih telefona.
Vrijednost preko 50.000 KM.
Policija je uporedila dimenzije kutija sa snimka.
Odgovarale su paketima u kojima su telefoni bili spakovani.
Plan je bio nevjerovatno jednostavan.
Ukradenu robu nisu htjeli voziti svojim automobilom.
Sakrili su je u kombi na auto-placu.
Sljedećeg jutra njihov čovjek legalno je kupio cijeli kombi koristeći moje podatke.
Tako je vozilo sa ukradenom robom izašlo sa placa bez ikakvog obijanja ili sumnjivog transporta.
Na pumpi su pokupili telefone.
A kombi nastavili prema meni.
Da policija kasnije pronađe vozilo, prvo ime u dokumentima bilo bi moje.
„Ali odakle im moji podaci?“
To je bio dio koji me najviše mučio.
Nisam nedavno slao ličnu kartu nikome.
Policija je pronašla odgovor na telefonu čovjeka koji je vozio kombi.
Prije šest mjeseci prodavao sam stari motocikl.
Jednom zainteresovanom kupcu poslao sam fotografiju saobraćajne dozvole da provjeri podatke.
Na fotografiji se, u uglu stola, slučajno vidjela moja lična karta.
Dovoljno jasno da se pročita ime, broj dokumenta i adresa.
Nikada nisam ni primijetio da je u kadru.
Kupac se tada nije pojavio.
Ali fotografiju je sačuvao.
Preko njega su došli do čovjeka sa auto-placa, a zatim i do dvojice koji su pokupili kutije.
Telefoni su pronađeni prije nego što su stigli da ih prodaju.
Kombi je vraćen auto-placu.
A ugovor na moje ime poništen je nakon istrage.
Nekoliko mjeseci kasnije ponovo sam prodavao nešto preko interneta.
Ovog puta kosilicu.
Čovjek mi je napisao:
„Možete li slikati papire da provjerim model i godinu?“
Pogledao sam prema stolu.
Na njemu novčanik.
Ključevi.
Račun iz banke.
Sve sam sklonio.
Stavio papir na potpuno prazan sto.
Fotografisao.
Prije slanja sam sliku povećao toliko da sam pregledao svaki ugao.
Žena me gledala.
„Šta radiš deset minuta?“
„Provjeravam fotografiju.“
„Čega se bojiš?“
Poslao sam sliku i spustio telefon.
„Da mi sljedeći put ispred kuće ne ostave autobus.“