„Čiji je ovo pas i zašto već tri dana sjedi ispred moje radnje?“
Čovjek koji je svako jutro kupovao novine zastao je pored mene.
„Možda čeka vlasnika.“
„Tri dana?“
Pas je ležao na istom mjestu, tačno preko puta ulaza u moju malu prodavnicu alata.
Bio je veliki, smeđ i imao crvenu ogrlicu.
Prvog dana sam mislio da je nečiji iz komšiluka.
Drugog sam mu ostavio vodu.
Trećeg jutra došao sam u 7:30, podigao roletnu i zatekao ga kako opet čeka.
„Hajde, prijatelju. Koga ti čekaš?“
Prišao mi je.
Na ogrlici nije bilo imena.
Samo mali metalni privjesak sa ugraviranim brojem:
418.
Fotografisao sam ga i objavio u lokalnoj grupi.
Za dva sata objavu je podijelilo skoro 200 ljudi.
Niko nije poznavao psa.
Oko podneva u radnju je ušla starija žena.
„Vi ste objavili psa?“
„Jesam.“
„Nemojte ga nikome davati.“
„Poznajete ga?“
Pogledala je kroz izlog.
Pas je čim ju je ugledao ustao.
Pomislio sam da smo pronašli vlasnicu.
Ali žena nije prišla psu.
Samo je rekla:
„Ako se pojavi muškarac sa crnim automobilom i kaže da je njegov, pozovite policiju.“
„Zašto?“
„Samo uradite tako.“
Okrenula se i izašla.
Potrčao sam za njom.
„Gospođo!“
Već je prelazila ulicu.
Pas nije krenuo za njom.
Samo ju je gledao.
Tog trenutka sam odlučio da pozovem veterinara.
Provjerili su čip.
Pas se zvao Roki.
Vlasnik: Dragan M.
Nazvali smo broj iz baze.
Isključen.
Adresa je bila udaljena manje od kilometra od moje radnje.
Poslije zatvaranja otišao sam tamo.
Kuća je izgledala napušteno.
Poštansko sanduče prepuno.
Roletne spuštene.
Komšija iz susjedne kuće izašao je čim me vidio.
„Tražite Dragana?“
„Njegovog psa.“
Čovjek je pogledao Rokija.
„Pa gdje si ti bio?“
„Znate ga?“
„Naravno.“
„Gdje je Dragan?“
Komšija je zastao.
„U bolnici.“
Prije desetak dana Dragan je doživio moždani udar.
Hitna ga je odvezla, a Roki je ostao u dvorištu.
Draganov rođak navodno je trebalo da se brine o njemu.
„Onda zašto je pas tri dana ispred moje radnje?“
Komšija nije znao.
Ali rekao mi je nešto zanimljivo.
Dragan je godinama skoro svakog jutra dolazio u moju ulicu.
„Kod mene?“
„Ne znam. Odlazio bi sa psom i vraćao se nakon pola sata.“
Nikada ga nisam primijetio.
Sutradan sam pokušao pronaći stariju ženu.
Pokazao sam njenu fotografiju sa sigurnosne kamere ljudima iz okolnih radnji.
Vlasnik pekare ju je prepoznao.
„To je Mira. Radi u pošti.“
Pronašao sam je tokom pauze.
„Zašto ste mi rekli da zovem policiju ako dođe čovjek crnim autom?“
Dugo je ćutala.
Onda je pitala:
„Je li došao?“
„Nije.“
„Doći će.“
Objasnila mi je da je Dragan nekoliko sedmica prije nego što je završio u bolnici imao problem sa svojim nećakom.
Nećak je tražio da mu Dragan prepiše kuću.
Dragan nije htio.
Posvađali su se.
„Kakve veze pas ima s tim?“
Mira je pogledala Rokijevu ogrlicu.
„Broj 418.“
„Šta znači?“
„To morate sami otkriti.“
„Zašto mi jednostavno ne kažete?“
„Jer ni ja ne znam. Dragan mi je samo rekao: ako mu se nešto desi, Roki zna gdje treba otići.“
Pogledao sam psa.
„Do moje prodavnice?“
„Izgleda.“
Te večeri sam ostao duže.
Oko devet sati Roki je iznenada ustao.
Krenuo je niz ulicu.
Pošao sam za njim.
Prošao je pored moje radnje, skrenuo iza zgrade i zaustavio se ispred reda starih garaža.
Bilo ih je više od dvadeset.
Roki je prišao jednoj i sjeo.
Na vratima je pisalo:
418.
Sad je broj sa ogrlice imao smisla.
Pozvao sam Miru.
„Pronašli smo 418.“
Došla je za petnaest minuta.
Garaža je bila zaključana.
Policiju smo pozvali prije nego što smo išta pokušali otvoriti.
Kada su provjerili podatke, garaža je zaista pripadala Draganu.
Bravar je otvorio vrata.
Unutra nije bilo automobila.
Samo stari radni sto, nekoliko polica i veliki metalni ormar.
U ormaru smo pronašli fascikle.
Desetine ugovora, računa i dokumenata.
A na vrhu jednu kovertu na kojoj je pisalo:
„ZA SLUČAJ DA MI NEKO POKUŠA UZETI KUĆU.“
Policajac ju je otvorio.
Unutra su bili bankovni izvodi.
Dragan je prethodnih mjeseci slao svom nećaku velike količine novca.
Ukupno više od 24.000 KM.
Ali uz svaku uplatu postojao je ugovor o pozajmici.
Nećak je tvrdio porodici da mu je stric taj novac poklonio.
Nije.
Dragan je sve dokumentovao.
Još važnije, u fascikli je bio novi testament.
Kuću nije ostavio nećaku.
Ostavio ju je svojoj kćerki koja je godinama živjela u Švedskoj.
„Zašto je sve sakrio ovdje?“, pitao sam.
Mira je rekla:
„Jer je nećak imao ključ njegove kuće.“
Tada se ispred garaža pojavio crni automobil.
Mira je problijedjela.
„To je on.“
Muškarac je izašao i čim je vidio policiju zastao.
„Šta radite u garaži mog strica?“
Policajac ga je pitao:
„Kako ste znali da smo ovdje?“
„Vidio sam psa.“
„Odakle?“
Nije odgovorio.
Kasnije se ispostavilo da je danima tražio Rokija jer je znao da pas često ide sa Draganom do garaže.
Nije znao broj.
Zato mu je pas trebao.
Dragan je, izgleda, upravo zbog toga pustio Rokija da mnogo puta prolazi istom rutom.
Pas je znao put čak i kada niko drugi nije znao šta traži.
Dokumenti su predati Draganovoj kćerki.
Nećak nije dobio kuću.
Dragan se nakon nekoliko sedmica vratio iz bolnice.
Jednog jutra otvorio sam radnju i ugledao njega i Rokija ispred vrata.
„Vi ste vlasnik?“, pitao sam.
„Jesam.“
Pružio mi je ruku.
„Čujem da vam je moj pas napravio dosta problema.“
„Vaš pas? Ne.“
Pokazao sam prema Rokiju.
„On je jedini u cijeloj priči tačno znao šta radi.“
Dragan se nasmijao.
Krenuli su niz ulicu.
Posmatrao sam ih.
Kod prve raskrsnice Roki je skrenuo prema garažama.
Dragan ga je povukao nazad.
„Ne danas.“
Roki je zastao i pogledao ga.
„Nema više tajni“, rekao mu je Dragan.
I prvi put otkako sam ga upoznao, pas nije otišao prema broju 418.