„Molim vas, nemojte još otvarati paket.“
Kurir je izgovorio tu rečenicu baš kada sam stavio ruku na kartonsku kutiju.
„Zašto?“
Pogledao je nešto na telefonu.
„Zato što pošiljalac tvrdi da vam je greškom poslao paket vrijedan 9.000 KM.“
Pogledao sam naljepnicu.
Moje ime.
Moja adresa.
Moj broj telefona.
„Ja ništa nisam naručio.“
Kurir je zastao.
„Onda ga nemojte preuzeti.“
„Ali već sam potpisao.“
Pogledao je ekran.
„Da. To je problem.“
Sve je počelo pet minuta ranije.
Radio sam od kuće kada je zazvonilo na vratima. Kurir je držao veliku kutiju, možda pola metra široku.
„Paket za Nikolu.“
„Ja sam.“
„Potpis ovdje.“
„Treba li nešto platiti?“
„Ne. Sve je plaćeno.“
Potpisao sam.
Tek kada mi je predao kutiju, telefon mu je zazvonio.
Razgovarao je desetak sekundi, a onda me zaustavio prije nego što sam zatvorio vrata.
„Dispečer kaže da je pošiljalac upravo zvao. Paket navodno nije trebalo dostaviti vama.“
„Kome onda?“
„Ne znam.“
Na naljepnici je kao pošiljalac pisala firma za računarsku opremu iz drugog grada.
Pozvao sam broj sa njihove stranice.
„Jeste li poslali paket Nikoli Petroviću?“
Žena je tražila broj pošiljke.
Nakon nekoliko sekundi rekla je:
„Mi nemamo takvu pošiljku.“
„Ali vaše ime je na kutiji.“
„Neko je koristio naše podatke.“
Kurir me pogledao.
„Zovemo centralu.“
U sistemu dostavne službe paket je postojao.
Predat je prethodnog dana u maloj poslovnici.
Pošiljalac je platio gotovinom.
Vrijednost sadržaja prijavljena je na samo 50 KM.
„A ko je onda rekao da vrijedi devet hiljada?“
Kurir je ponovo pozvao dispečera.
Odgovor je bio još čudniji.
Čovjek koji je zvao centralu nije tražio da se paket vrati pošiljaocu.
Rekao je:
„Kurir neka ga ostavi kod primaoca. Naš čovjek će doći po njega.“
„Kakav njihov čovjek?“
Niko nije znao.
Pozvao sam policiju.
Policajac koji je stigao rekao je da kutiju ne otvaramo dok je ne pregledaju.
Nije bilo ničega opasnog.
Otvorili su je.
Unutra su bile četiri manje kutije.
U svakoj po nekoliko novih telefona.
Ukupno 12 uređaja.
„Sad znamo odakle devet hiljada“, rekao je policajac.
Ali nismo znali zašto su završili kod mene.
Serijski brojevi telefona poslani su na provjeru.
Rezultat je stigao brzo.
Telefoni nisu bili ukradeni iz prodavnice.
Kupljeni su potpuno legalno dva dana ranije.
Plaćeni karticom.
Karticom žene koja živi 250 kilometara od mene.
Pozvali su je.
Žena nije kupila nijedan telefon.
Ali je prethodne sedmice dobila poruku koja je izgledala kao obavještenje njene banke.
Otvorila je link.
Unijela podatke.
Neko je zatim njenom karticom kupio telefone.
„Dobro“, rekao sam policajcu, „ali zašto ih šalju meni?“
„Da ih ne šalju sebi.“
Moja kuća bila je samo mjesto za preuzimanje.
Neko je očekivao da ću primiti paket jer je na njemu moje ime.
A onda bi došao „čovjek iz firme“, objasnio da je napravljena greška i odnio kutiju.
Ja bih vjerovatno bio zadovoljan što sam se riješio nečega što nisam naručio.
„Odakle im moji podaci?“
Policajac je pokazao naljepnicu.
„Ime, adresa i telefon. To nije teško pronaći.“
Tada sam se sjetio oglasa.
Prije mjesec dana prodavao sam stari sto preko interneta.
U oglasu sam ostavio broj telefona.
Jednom zainteresovanom kupcu poslao sam adresu da dođe pogledati sto.
Nikada nije došao.
Poruke su još bile na telefonu.
Policija je uzela broj.
Bio je registrovan na lažne podatke.
Mislio sam da će paket jednostavno odnijeti kao dokaz.
Ali policajac je imao drugu ideju.
„Ako očekuju da dođu po njega, neka dođu.“
Kutiju su zatvorili.
Kurir je u sistemu označio da je pošiljka uredno dostavljena.
Ja sam ostao kod kuće.
Dvojica policajaca čekala su u automobilu niz ulicu.
Prošao je sat.
Ništa.
Onda je u 16:25 zazvonilo.
Na vratima je stajao mladić u plavoj jakni.
„Dobar dan. Jutros vam je greškom dostavljen naš paket.“
„Ko ste vi?“
„Iz firme.“
„Koje firme?“
Zastao je.
Pogledao kutiju iza mene.
„Piše vam na paketu.“
To mi je bilo dovoljno.
„Imate li neki dokument?“
„Nemam. Samo mi predajte kutiju.“
„Ne mogu bez potvrde.“
Postao je nervozan.
„Gospodine, unutra je skupa roba.“
„Znam.“
Ta riječ mu se nije svidjela.
„Otvarali ste?“
„Jesam.“
Okrenuo se prema ulici.
Policajci su već izlazili iz automobila.
Mladić je potrčao.
Nije stigao daleko.
Ali kada su mu pregledali telefon, priča je postala mnogo veća.
Nije organizovao ništa.
Dobio je 150 KM da pokupi paket sa moje adrese i ostavi ga u prtljažniku automobila na parkingu jednog tržnog centra.
Nije znao ko će ga poslije uzeti.
Policija je odlučila nastaviti lanac.
Na parking je odnijeta druga kutija.
Mladić je, pod nadzorom, poslao poruku:
„Gotovo.“
Dvadeset minuta kasnije pojavio se automobil.
Vozač nije ni izašao.
Otvorio je gepek daljinskim ključem.
Drugi čovjek prišao je kutiji i stavio je unutra.
Policija je pratila automobil.
Odveo ih je do iznajmljenog skladišta.
Tamo nisu pronašli samo telefone.
Bili su laptopi, satovi, tableti i desetine neotvorenih paketa.
Svi poslani na adrese ljudi koji ništa nisu naručili.
Kasnije su mi objasnili da su koristili desetine potpuno običnih kuća kao privremene „adrese za dostavu“.
Neki ljudi bi odbili paket.
Neki ga preuzeli.
A kod onih koji ga preuzmu, nekoliko sati kasnije pojavio bi se ljubazan čovjek i rekao:
„Izvinite, došlo je do greške.“
Većina bi mu bez razmišljanja predala kutiju.
Nekoliko sedmica kasnije ponovo mi je zazvonio kurir.
Držao je mali paket.
„Nikola Petrović?“
„Jesam.“
„Očekujete nešto?“
Pogledao sam kutiju.
„Od koga je?“
Pročitao je ime.
Bila je to prodavnica iz koje sam stvarno naručio patike.
„Da, to je moje.“
Kurir se nasmijao.
„Sigurni?“
„Koliko vrijedi?“
„Sto dvadeset maraka.“
„Onda jeste.“
Pružio mi je paket.
Potpisao sam.
Kada je krenuo, doviknuo sam:
„Čekajte!“
Okrenuo se zabrinuto.
„Šta je?“
„Ništa. Samo provjeravam jeste li još tu prije nego što ga otvorim.“
Od tada paket više nikada ne preuzimam samo zato što na njemu piše moje ime.
Prvo provjerim jednu mnogo važniju stvar:
Jesam li ga uopšte naručio.