Moja žena je usred večere spustila viljušku i rekla:
„Sutra u 18:00 moraš biti na željezničkoj stanici.“
„Zašto?“
„Ne mogu ti reći.“
„Dolazi neko?“
„Da.“
„Ko?“
Pogledala me pravo u oči.
„Čovjek kojeg nikada nisi upoznao, ali zbog kojeg smo nas dvoje danas zajedno.“
Mislio sam da se šali.
Nije.
„Jelena, šta pričaš?“
„Samo mi obećaj da ćeš otići.“
„Ideš li ti?“
„Ne.“
To mi je bilo još čudnije.
Jelena i ja bili smo u braku jedanaest godina. Znali smo praktično sve jedno o drugom. Nikada nisam čuo za čovjeka sa stanice.
Sljedećeg dana sam ipak otišao.
U 17:55 stajao sam ispred ulaza.
Voz je stigao nekoliko minuta poslije šest.
Ljudi su izlazili.
Porodice su se grlile, taksisti dozivali putnike.
Niko nije prilazio meni.
Telefon mi je zazvonio.
Jelena.
„Jesi tamo?“
„Jesam.“
„Vidiš klupu pored kioska?“
„Da.“
„Sjedi.“
„Hoćeš li mi konačno objasniti šta radim?“
„Za minut.“
Sjeo sam.
Pored mene je bio stariji čovjek sa malim koferom.
Možda sedamdesetak godina.
Pogledao me.
„Vi ste Aleksandar?“
„Jesam.“
Pružio mi je ruku.
„Ja sam Vlatko.“
„Trebalo bi da vas poznajem?“
„Ne.“
Sjeo je pored mene.
Iz unutrašnjeg džepa jakne izvadio je mali presavijeni papir.
„Ovo je vaše.“
Otvorio sam ga.
Bila je to stara vozna karta.
Datum od prije 14 godina.
Relacija Sarajevo–Mostar.
„Ne razumijem.“
„Jeste li tog dana putovali ovim vozom?“
Pogledao sam datum.
Jesam.
Tog putovanja sam se dobro sjećao.
Išao sam na razgovor za posao.
Nisam ga dobio.
„Jesam.“
„A sjećate li se djevojke koja je sjedila preko puta vas?“
Odmah sam se nasmijao.
„Jelena.“
Upravo sam je tada upoznao.
Četiri sata smo razgovarali.
Razmijenili brojeve.
Tri mjeseca kasnije počeli smo vezu.
Tri godine kasnije vjenčali se.
„Kakve vi veze imate s tim?“
Vlatko se naslonio na klupu.
„Velike.“
Tog jutra Jelena uopšte nije trebala biti u tom vozu.
Imala je kartu za autobus koji je polazio skoro sat ranije.
Na stanicu je došla na vrijeme.
Ali kada je pokušala kupiti vodu, shvatila je da joj nema novčanika.
Tražila ga je svuda.
Nije ga bilo.
Propustila je autobus.
„To znam“, rekao sam. „Rekla mi je da je izgubila novčanik.“
„Nije ga izgubila.“
Pogledao sam ga.
„Kako nije?“
„Ja sam ga našao.“
Vlatko je tada radio kao čistač na autobuskoj stanici.
Pronašao je crveni novčanik pored klupe.
Unutra lična karta, nešto novca i autobuska karta.
„Zašto joj ga niste odmah vratili?“
„Pokušao sam.“
Potrčao je prema peronima.
Ali Jelena je već otišla do šaltera da pita šta može uraditi.
Promašili su se za možda minut.
Vlatko je novčanik odnio u kancelariju za izgubljene stvari.
Jelena ga je dobila tek nekoliko sati kasnije.
Autobus je već bio daleko.
Zato je kupila kartu za voz.
I sjela preko puta mene.
„Znači zbog izgubljenog novčanika smo se upoznali.“
„Da.“
„Ali zašto ste vi sada ovdje?“
Vlatko se nasmijao.
„Tu priča postaje bolja.“
Prije mjesec dana Jelena je u staroj kutiji pronašla tu voznu kartu.
Objavila je fotografiju na internetu i napisala:
„Najboljih 18 KM koje sam ikada potrošila.“
U komentarima je ispričala kako je tog dana izgubila novčanik, propustila autobus i u vozu upoznala budućeg muža.
Objava se proširila.
Neko ju je poslao Vlatkovoj kćerki.
Ona je prepoznala priču.
Jer joj je otac godinama prepričavao jedan događaj iz vremena dok je radio na stanici.
„Crveni novčanik?“, pitala ga je.
„Da.“
„Žena se zvala Jelena?“
Vlatko se sjećao imena sa lične karte.
Kćerka je kontaktirala moju ženu.
Jelena je odmah htjela upoznati čovjeka koji je pronašao novčanik.
„Ali opet ne razumijem zašto ona nije došla.“
Vlatko je pogledao na sat.
„Još pet minuta.“
„Do čega?“
„Vidjećete.“
Počeo sam gubiti strpljenje.
U 18:20 na stanicu je ušao još jedan voz.
Vrata su se otvorila.
I među putnicima se pojavila Jelena.
U rukama je držala crveni novčanik.
Isti.
Sačuvala ga je svih ovih godina.
Prišla nam je smijući se.
„Sad možete upoznati jedno drugo kako treba.“
„Zašto si rekla da nećeš doći?“
„Jer bih pokvarila drugi dio.“
„Koji drugi dio?“
Okrenula se prema Vlatku.
„Recite mu.“
Starac se nasmijao.
„Nisam samo pronašao novčanik.“
Kada ga je našao, primijetio je da iz njega viri papirić.
Na njemu je bila adresa firme u Mostaru.
Jelena je tamo išla na razgovor za posao.
Ispod adrese rukom je napisala:
„Ako ovo ne uspije, selim se kod sestre u Austriju.“
„Stvarno si planirala otići?“
Jelena je klimnula.
„Imala sam već spakovane stvari.“
„Nikada mi to nisi rekla.“
„Jer nisam otišla.“
Na razgovor je stigla kasno zbog propuštenog autobusa.
Posao nije dobila.
Da jeste, vjerovatno bi ostala u Mostaru.
Da je stigla na autobus, nikada ne bi sjela u moj kupe.
Da je pronašla novčanik samo dvije minute ranije, možda se nikada ne bismo upoznali.
Vlatko je podigao ruke.
„Ja sam samo podigao nešto sa poda.“
„I promijenili ste dva života“, rekla je Jelena.
Starac je odmahnuo glavom.
„Ne pretjerujte. Da sam bio malo brži, vratio bih vam novčanik prije autobusa i pokvario cijelu stvar.“
Počeli smo se smijati.
Pozvali smo ga na večeru.
Odbijao je skoro deset minuta, a onda pristao.
Tokom večeri Jelena je izvadila nešto iz torbe.
Novi crveni novčanik.
Pružila ga je Vlatku.
„Šta će mi ovo?“
„Poklon.“
Otvorio ga je.
Unutra je bila nova vozna karta.
Sarajevo–Mostar.
Za tri osobe.
„Šta je ovo?“
„Za sljedeću subotu.“
„Zašto?“
Jelena se nasmijala.
„Hoću da ponovimo putovanje. Ovaj put bez izgubljenih stvari.“
Sljedeće subote sjeli smo u voz.
Jelena do mene.
Vlatko preko puta.
Negdje na pola puta kondukter je došao po karte.
Jelena je počela preturati po torbi.
Onda po džepovima.
Pogledala me.
„Nemam novčanik.“
Vlatko i ja smo se istovremeno ukočili.
Ona nas je gledala nekoliko sekundi.
Onda ga je izvadila iza leđa.
„Šalim se.“
Vlatko je odmahnuo glavom.
„Gospođo, nemojte se igrati s tim.“
„Zašto?“
Pokazao je kroz prozor.
„Vidite šta se dogodilo posljednji put kad ste ga izgubili.“