„Ako ste vi vlasnik ovog broja, dođite po 27.000 KM.“
Poruka mi je stigla u 6:40 ujutro.
Nepoznat broj.
Pročitao sam je dva puta i pomislio da je prevara.
Odgovorio sam:
„Pogrešan broj.“
Odgovor je stigao odmah.
„Nije pogrešan. Vaše ime je Milan. Vozite sivu Škodu. Tablice završavaju na 428.“
Ustao sam iz kreveta.
Sve je bilo tačno.
„Ko ste vi?“
Stigla je fotografija.
Na njoj crna sportska torba otvorena na stolu.
Unutra gomila novčanica.
I papirić:
MILAN – 27.000
„Odakle vam moje ime?“
Nije odgovorio.
Umjesto toga stigla je adresa.
Mala benzinska pumpa na izlazu iz grada.
I poruka:
„9:00. Dođite sami.“
Nisam otišao.
Pozvao sam policiju.
Policajac kojem sam pokazao poruke odmah me pitao:
„Očekujete li neki novac?“
„Da očekujem 27.000, vjerovatno bih znao.“
„Jeste li nedavno nešto prodavali?“
„Ne.“
„Pozajmili nekome?“
„Volio bih da imam toliko za pozajmljivanje.“
Dogovorili smo da ne odgovaram.
U 8:57 stigla je nova poruka.
„Vidim da ne dolazite.“
Tri minute kasnije:
„Onda ćemo mi doći kod vas.“
Policija je već bila ispred moje zgrade.
Čekali smo.
Prošlo je pola sata.
Niko.
Onda je policajac pogledao kroz prozor.
„Je li ono vaša Škoda?“
„Jeste.“
Na krovu automobila stajala je crna torba.
Ista sa fotografije.
Niko od nas nije vidio ko ju je ostavio.
Policajci su je otvorili.
Unutra zaista novac.
Prebrojali su ga.
Nije bilo 27.000.
Bilo je 26.350 KM.
Nedostajalo je tačno 650 KM.
Na dnu torbe nalazila se fotografija muškarca kojeg nikada nisam vidio.
Na poleđini:
„Milan zna zašto nedostaje 650.“
„Znate li?“
„Nemam pojma.“
Tada me policajac pitao nešto što mi se učinilo potpuno nevažno.
„Koliko ste jutros imali u novčaniku?“
Provjerio sam.
Oko 80 maraka.
„A jeste li juče potrošili 650?“
„Ne.“
„Kirija? Kredit? Dug?“
Odmahnuo sam glavom.
Onda sam se sjetio.
Prije skoro mjesec dana uplatio sam 650 KM za popravku automobila.
„Kome?“
„Mehaničaru.“
Zvao se Goran.
Odvezli smo se do njegove radionice.
Zaključana.
Telefon ugašen.
Vlasnik susjedne radnje rekao je da Gorana nije vidio tri dana.
„Je li imao problema?“
„Ne znam. Ali neki čovjek ga je tražio prošle sedmice.“
„Koji čovjek?“
„Stariji. Došao je sa fotografijom automobila.“
„Kojeg?“
Pokazao je prema mojoj Škodi.
Meni se više ništa nije sviđalo.
Policija je provjerila uplatu koju sam napravio Goranu.
650 KM za veliki servis.
Ali moj automobil nikada nije bio servisiran.
Dva dana nakon što sam mu ostavio novac, Goran me nazvao i rekao da je greškom naručio pogrešan dio.
Vratio mi je automobil i rekao da dođem sljedeće sedmice.
Nisam stigao.
„Znači uzeo vam je 650 KM, a posao nije urađen?“
„Da, ali poznajem čovjeka deset godina. Neće pobjeći zbog 650 maraka.“
I bio sam u pravu.
Pronašli su ga istog popodneva.
Bio je kod sestre u drugom gradu.
Kada je čuo za torbu, problijedio je.
„Milan, ja nisam uzeo tvojih 650.“
„Dao sam ti ih.“
„Jesam ih primio. Ali nisu bili za servis.“
„Kako nisu?“
Goran je otišao do ormara i izvadio kovertu.
Unutra mojih 650 KM.
Netaknuto.
„Zašto ih nisi potrošio?“
„Jer mi je čovjek platio servis umjesto tebe.“
Policajac se približio.
„Koji čovjek?“
„Ne znam.“
Stariji muškarac pojavio se dan nakon što sam ostavio automobil.
Platio Goranu 650 KM i rekao:
„Milanov novac sačuvaj. Trebaće mu.“
„I ti si poslušao nepoznatog čovjeka?“
„Dao mi je keš. Nisam postavljao mnogo pitanja.“
„Zašto mi nisi rekao?“
„Rekao je da je poklon.“
Goran je opisao čovjeka.
Isti kao sa fotografije pronađene u torbi.
Ali sada smo znali da čovjek nije samo fotografisan.
On je vjerovatno organizovao cijelu stvar.
Policija je provjerila fotografiju.
Jedan stariji policajac ga je prepoznao.
„Ovo je Josip Rakić.“
Ime mi nije značilo ništa.
„Treba li da ga poznajem?“
„Možda.“
Josip je prije skoro trideset godina imao malu građevinsku firmu.
Onda je nestao.
Ne bukvalno.
Odselio se u Njemačku.
Ali iza njega je ostala priča o novcu koji nikada nije pronađen.
„Koliko?“
Policajac je otvorio stari zapisnik.
27.000 njemačkih maraka.
Pogledao sam torbu.
„Nemojte mi reći…“
Iznos nije bio isti slučajno.
Ali kakve veze ja imam sa čovjekom koji je otišao kada sam imao deset godina?
Nazvao sam oca.
Čim sam rekao ime Josip Rakić, zaćutao je.
„Odakle ti to ime?“
„Poznaješ ga?“
„Radio sam za njega.“
To nikada nisam znao.
Otac je kao mlad radio na građevini.
Josip mu je bio šef.
Jednog petka firma je trebala isplatiti radnike.
Josip je podigao novac.
27.000 maraka.
Ali te večeri mu je provaljeno u automobil.
Torba sa platama nestala.
Radnici nisu dobili ništa.
Firma se nekoliko mjeseci kasnije raspala.
„Jesu li pronašli lopova?“
„Ne.“
„A novac?“
„Ne.“
Pogledao sam torbu na policijskom stolu.
„Mislim da jesu.“
Ali otac je rekao nešto neočekivano.
„Ako je pronađen cijeli iznos, to nije taj novac.“
„Zašto?“
„Jer sam ja dobio svojih 650.“
Zaledio sam se.
„Kolika ti je bila plata?“
„650 maraka.“
Prije nego što je firma propala, Josip je ocu iz svog džepa dao njegovu platu.
Jedino njemu.
„Zašto samo tebi?“
Otac je ćutao.
„Tata?“
„Zato što sam ja te večeri vidio ko je uzeo torbu.“
Priča se potpuno promijenila.
Otac je nakon posla prolazio parkingom.
Vidio je jednog radnika kako razbija prozor Josipovog automobila i uzima torbu.
Zvao se Dragan.
Otac ga je pokušao zaustaviti.
Dragan mu je zaprijetio.
Sljedećeg dana otac je sve rekao Josipu.
Ali nije bilo dokaza.
Dragan je nestao.
„Zašto policija nije znala?“
„Znala je. Ali ništa nisu mogli dokazati.“
„A 650?“
„Josip mi je rekao da neću zbog njegove greške ostati bez plate.“
Sad sam razumio poruku.
Milan zna zašto nedostaje 650.
Nije se odnosila na mene.
Odnosila se na mog oca.
Ali ostalo je pitanje:
Ko je nakon skoro trideset godina vratio torbu?
Odgovor je stigao dva dana kasnije.
Nepoznat broj ponovo mi je poslao poruku.
Samo adresu.
Ovog puta policija je otišla prva.
Na adresi je živjela žena od četrdesetak godina.
Zvala se Tamara.
Draganova kćerka.
Kada su joj pokazali torbu, počela je plakati.
Otac joj je umro prije šest mjeseci.
Dok je sređivala kuću, pronašla je metalnu kutiju sa starim novcem i pismo.
Dragan nikada nije potrošio ukradenih 27.000.
„Zašto bi ukrao novac i onda ga čuvao?“
Tamara je objasnila.
Planirao je pobjeći.
Ali iste noći se uplašio.
Htio je vratiti torbu.
Nije imao hrabrosti.
Dani su prolazili.
Firma propala.
A on je novac sakrio.
Godinama.
Pred smrt je sve priznao kćerki.
U pismu je bilo jedno ime:
„Pronađi Milana, sina čovjeka kojem dugujem izvinjenje.“
„Zašto mene, a ne mog oca?“
Tamara je spustila pogled.
„Jer je moj otac mislio da mu vaš otac nikada neće oprostiti.“
„A poruke? Zašto sve kao neka misterija?“
Prvi put se nasmijala.
„To je bila moja glupa ideja.“
Nije znala kako da priđe čovjeku i kaže:
„Moj otac je prije trideset godina ukrao 27.000 maraka od firme u kojoj je radio vaš otac.“
Zato je pokušala da me navede da sam pronađem priču.
„A fotografija Josipa?“
„Pronašla sam je u očevim stvarima.“
„A 650 KM za servis?“
Tu se nasmijala još više.
„To nisam ja.“
Svi smo zaćutali.
„Kako nije?“
Goran je ponovo pozvan.
Opisao je čovjeka koji je platio servis.
Policija je pronašla snimak sa pumpe preko puta radionice.
Stariji muškarac.
Sedamdesetak godina.
Bio je to Josip.
Vratio se iz Njemačke nekoliko mjeseci ranije.
Saznao je da je Dragan umro.
Pronašao mog oca.
Ali nije imao hrabrosti da mu se javi.
Kada je saznao da vozim automobil kod Gorana, platio je moj servis.
Zašto?
Kada smo ga konačno pronašli, samo je rekao:
„Njegov otac je zbog mene jednom dobio 650 maraka kada niko drugi nije. Htio sam da se taj broj još jednom pojavi u njihovoj porodici.“
Na kraju je stara njemačka valuta vraćena kroz službenu proceduru i riješena uz policiju i pravnike.
Niko nije preko noći postao bogat.
Ali dogodilo se nešto važnije.
Jedne nedjelje za isti sto sjeli su moj otac, Josip i Tamara.
Tri porodice povezane jednom torbom koju skoro trideset godina niko nije imao hrabrosti otvoriti.
Na kraju ručka otac je izvadio 650 KM.
Stavio ih ispred Tamare.
„Šta je ovo?“
„Tvoj otac mi je dugovao izvinjenje. Ne novac.“
„Ne mogu uzeti.“
„Nisam ni rekao da uzmeš.“
Otac je pozvao konobara.
„Imate li ovdje kutiju za humanitarne priloge?“
Imali su.
Ubacio je novac.
Josip ga je pogledao.
„Zašto baš 650?“
Otac se nasmijao.
„Zato što mi je dosta da se tih 650 maraka već trideset godina vraća ljudima koji ih ne žele.“