„Ko je naručio 200 stolica?!“
Direktor je stajao nasred kancelarije dok je kamion upravo istovarao posljednju paletu.
Svi su gledali mene.
„Ja sam naručio dvije.“
Vozač mi je pružio papir.
KOLIČINA: 200
Potpis: moj.
Prije tri dana direktor mi je rekao da naručim dvije nove stolice za salu za sastanke.
Na stranici dobavljača upisao sam „2“.
Barem sam bio siguran da jesam.
„Koliko ovo košta?“ pitao je direktor.
Računovođa je pogledala račun.
„18.400 KM.“
Direktor je zatvorio oči.
„Marko, molim te reci da ih možemo vratiti.“
Nazvao sam dobavljača.
„Povrat je moguć“, rekla je žena.
„Hvala Bogu.“
„Transport nazad plaćate vi.“
„Koliko?“
„Oko 2.700 KM.“
Direktor me pogledao.
„Nađi drugo rješenje.“
Tako sam postao vlasnik problema od 200 kancelarijskih stolica.
Prvo sam objavio oglas.
Nova stolica – 92 KM.
Niko se nije javio.
Spustio sam na 80.
Javila su se trojica.
Jedan je ponudio da uzme deset komada za 400 KM.
„To je 40 po stolici.“
„Znam.“
„Plaćene su 92.“
„Onda ih vi zadržite.“
Spustio je slušalicu.
Do ručka je pola skladišta bilo puno stolica, a kolege su prolazile i dobacivale:
„Marko, imaš li možda stolicu?“
Trećeg dana zazvonio mi je telefon.
„Je li ovo oglas za stolice?“
„Jeste.“
„Trebalo bi nam 35.“
Skoro sam ustao od sreće.
Zvala je direktorica privatne škole.
Otvarali su novu učionicu.
„Koliko možete platiti?“
„Iskreno? Skoro ništa.“
Naravno.
Objasnila je da su potrošili budžet na renoviranje.
Mogli su dati 50 KM po stolici.
To je bio ozbiljan gubitak.
Otišao sam kod direktora.
„Imam kupca za 35.“
„Po kojoj cijeni?“
„Pedeset.“
„Ne.“
„Ako ih vratimo, svakako gubimo 2.700.“
„Marko, nećemo pokloniti pola firme zato što si pogriješio jednu nulu.“
„Dvije nule.“
Pogledao me.
„Nemoj mi pomagati.“
Tada je računovođa primijetila nešto.
„Čekajte.“
Otvorila je originalnu ponudu.
Redovna cijena stolice bila je 92 KM.
Ali za narudžbe preko 150 komada dobavljač je automatski obračunavao veliki veleprodajni popust.
Naš stvarni račun nije bio 18.400.
Bio je 11.800 KM.
Računovođa je prvobitno gledala vrijednost prije popusta.
„Znači 59 KM po stolici“, rekao sam.
Direktor se okrenuo prema meni.
„Nemoj još slaviti.“
Ako školi prodamo 35 po 50 KM, gubimo samo 315 KM.
„Prodaj.“
Škola ih je uzela.
Ostalo je 165.
Sljedećeg jutra nazvao me čovjek koji je uređivao konferencijsku salu.
Trebao je 60 stolica.
Ponudio je 70 KM po komadu.
Direktor više nije govorio „ne“.
Ostalo 105.
Jedna računovodstvena firma uzela je 20.
Advokatska kancelarija 12.
Zubarska ordinacija šest.
Čak je čovjek koji mi je ranije nudio 40 KM ponovo nazvao.
„Imate li još onih stolica?“
„Imam.“
„Uzeo bih deset.“
„Po 92.“
„Ali bile su 80.“
„Inflacija.“
„Za tri dana?“
„Velika potražnja.“
Na kraju ih je uzeo po 75.
Dvije sedmice kasnije ostalo nam je 17 stolica.
Računovođa je izračunala rezultat.
Nismo bili u minusu.
Bili smo u plusu 1.640 KM.
Direktor je nekoliko puta provjerio račun.
„Hoćeš reći da smo zaradili na tvojoj grešci?“
„Tehnički, da.“
„Nemoj da ti ovo pređe u naviku.“
Tada je u kancelariju ušla kolegica.
„Marko, zvala je ona škola.“
„Šta treba?“
„Još stolica.“
„Koliko?“
„Četrdeset.“
Pogledao sam naših posljednjih 17.
Nazvao sam dobavljača.
„Ako naručim još 50, koja je cijena?“
„92 KM.“
„A 200?“
„59 KM.“
Spustio sam telefon.
Direktor me gledao.
„Ne.“
„Nisam ništa rekao.“
„Vidim ti lice.“
„Ali možemo prodati—“
„Ne.“
„Imamo kupca za 40.“
„Marko.“
„Dobro.“
Školi smo dali posljednjih 17 po istoj cijeni kao prvi put.
Ostali smo bez stolica.
Priča bi tu završila da mjesec kasnije nisam došao na posao i zatekao kamion ispred firme.
Palete.
Stolice.
Mnogo stolica.
Utrčao sam unutra.
„NISAM JA!“
Svi su počeli da se smiju.
Direktor je izašao iz kancelarije.
„Smiri se.“
„Ko je ovo naručio?“
„Ja.“
„Koliko?“
„Dvije stotine.“
„Vi ste normalni?“
Spustio je fasciklu pred mene.
U prethodnom mjesecu javilo nam se još šest firmi koje su preko naših kupaca čule za stolice.
Direktor je već imao narudžbe za 143 komada.
„Ostalih 57 ćemo prodati.“
„Znači sada se bavimo stolicama?“
„Privremeno.“
„Mi smo marketinška firma.“
„Jesmo.“
„I prodajemo kancelarijske stolice.“
„Očigledno ih dobro marketiramo.“
Druga tura prodala se za deset dana.
Treću više nismo naručili.
Barem sam tako mislio.
Na božićnoj zabavi direktor mi je pružio kovertu.
Unutra bonus od 1.000 KM.
I mali papir:
„Za najbolju grešku godine.“
Počeo sam se smijati.
„Hvala.“
„Nema na čemu.“
Krenuo sam prema svom stolu.
„Marko!“
„Šta je?“
„Zaboravio si poklon.“
Pokazao je prema vratima.
Tamo je stajala potpuno nova kancelarijska stolica.
„Neću je.“
„Zašto?“
„Dosta mi ih je za cijeli život.“
Direktor se nasmijao.
„Uzmi je. Ovu sam stvarno naručio samo jednu.“