„Gospodine, možete li doći u hotel? Vaša supruga je upravo pokušala da se prijavi u sobu sa vašom ličnom kartom.“
Recepcionerka me probudila nešto poslije ponoći.
„Nemam suprugu.“
Nastala je tišina.
„Jeste li vi Aleksandar Jović?“
„Jesam.“
„Onda imamo problem.“
Prije sat vremena u hotel je došla žena od tridesetak godina.
Rekla je da njen muž kasni i da je rezervacija na njegovo ime.
Pokazala je fotografiju moje lične karte na telefonu.
Ime, datum rođenja, broj dokumenta — sve moje.
„Je li još tamo?“
„Jeste. Sjedi u lobiju i odbija otići.“
Obukao sam se i otišao.
Čim sam ušao, žena je ustala.
„Napokon!“
„Poznajemo li se?“
Osmijeh joj je nestao.
„Vi niste Dejan.“
„Ne. Aleksandar.“
Recepcionerka nas je gledala kao da prati seriju.
Žena se zvala Milica.
Izvadila je telefon.
„Ovo mi je poslao.“
Otvorila je razgovor sa muškarcem kojeg je upoznala prije skoro dva mjeseca preko interneta.
Predstavio se kao Dejan.
Dopisivali su se svakodnevno.
Slali glasovne poruke.
Čuli se telefonom.
Ali nikada nisu imali video-poziv.
Te večeri trebalo je prvi put da se sretnu.
On je rezervisao hotel i poslao joj fotografiju „svoje“ lične karte kao dokaz da je rezervacija stvarna.
Na fotografiji je bila moja lična karta.
Samo je lice bilo zamijenjeno.
„Odakle mu moji podaci?“
Milica je odmah rekla:
„Ne znam.“
Nazvali smo policiju.
Dok smo čekali, pokušala je nazvati Dejana.
Telefon ugašen.
„Jeste li mu slali novac?“ pitao sam.
„Nisam.“
„Tražio je?“
„Jednom.“
Prije sedam dana rekao joj je da mu je kartica blokirana dok je u inostranstvu.
Trebao je 700 KM.
Milica je odbila.
Nakon toga se izvinio i nikada više nije spomenuo novac.
„Onda zašto je večeras organizovao ovo?“
Niko nije znao.
Policija je pregledala rezervaciju.
Soba je plaćena unaprijed.
Pravom karticom.
I to nije bila moja kartica.
Ime vlasnika:
Dejan Pavlović.
„Znači stvarno postoji Dejan“, rekla je Milica.
Postojao je.
Ali čovjek kojeg je policija dobila telefonom imao je 57 godina, živio u drugom gradu i nije znao ništa o rezervaciji.
Njegova kartica je zloupotrijebljena.
Sada smo imali tri osobe:
Milicu.
Mene, čiji su dokumenti korišteni.
I Dejana, čijom je karticom plaćena soba.
A čovjek koji je sve napravio još nije imao ime.
Policajac me pitao jesam li ikada izgubio ličnu kartu.
„Jesam. Prošlog ljeta.“
Pronašao sam je dva dana kasnije.
„Gdje?“
„U teretani.“
Tu se sve promijenilo.
Policija je tražila spisak zaposlenih koji su tada radili.
Jedno ime Milica je odmah prepoznala.
Nemanja S.
„To je on.“
„Sigurni ste?“
Pokazali su joj fotografiju.
„Sto posto.“
Nemanja je radio na recepciji teretane kada sam izgubio dokument.
Vjerovatno ga je fotografisao prije nego što mi ga je vratio.
Ali još nešto nije bilo jasno.
Ako je Milica odbila poslati novac, zašto je platio hotel ukradenom karticom i poslao je tamo?
Odgovor je pronađen u njihovim porukama.
Nemanja joj je napisao:
„Kad stigneš, ostavi kofer u sobi i siđi u restoran. Ja dolazim oko jedan.“
„Šta je bilo u koferu?“ pitao je policajac.
Milica je problijedila.
Laptop.
Novi telefon.
Nakit.
I skoro 2.000 eura koje je ponijela jer je nakon susreta planirala nastaviti put kod sestre.
Nemanja nije planirao doći na romantični sastanak.
Planirao je sačekati da Milica siđe u restoran, ući u sobu rezervnim ključem koji bi nekako preuzeo i uzeti kofer.
Policija ga je pronašla već sljedećeg dana.
Radio je u drugom hotelu.
Kod njega su pronađene fotografije još nekoliko tuđih dokumenata.
Milica je imala sreće.
Nije izgubila ništa.
Ja sam morao izvaditi novu ličnu kartu i nekoliko sedmica provjeravati nije li moje ime korišteno još negdje.
Mislio sam da je priča završena.
Tri mjeseca kasnije telefon mi je zazvonio.
Milica.
„Imam jedno pitanje.“
„Nemoj mi reći da se Dejan vratio.“
„Nije.“
„Šta je onda?“
„Udaje mi se sestra. Hotel traži podatke za rezervaciju.“
„I?“
„Traže fotografiju lične karte.“
„Dobro.“
Nastala je tišina.
„Aleksandre…“
„Ne.“
„Nisam još ništa pitala.“
„Svejedno ne.“
Počela se smijati.
„Samo sam htjela pitati smijem li im poslati svoju.“
„Svoju možeš.“
„A tvoju?“
„Milice.“
„Šalim se.“
„Nije smiješno.“
„Meni malo jeste.“
Prije nego što je prekinula, rekla je:
„Znaš da te u telefonu još imam sačuvanog kao ‘Muž iz hotela’?“
„Promijeni to.“
„U šta?“
Razmislio sam.
„U ‘Čovjek čiju ličnu kartu više nikad ne šalješ nikome’.“
Nasmijala se.
„Predugačko.“
„Onda samo napiši Aleksandar.“
„Može.“
Sekundu kasnije stigla mi je poruka.
Screenshot kontakta.
Pisalo je:
ALEKSANDAR – NIJE MUŽ.