„Molim vas, prestanite mi slati novac. Ne poznajem vas i već ste mi uplatili 1.250 KM.“
Poruka mi je stigla dok sam stajao u redu u banci.
Pogledao sam ime pošiljaoca.
Lejla H.
Nikada čuo.
Odgovorio sam:
„Mislim da ste pogriješili osobu.“
Odmah je stigla nova poruka.
„Nisam ja vama slala novac. VI ga šaljete MENI.“
Otvorio sam aplikaciju banke.
Pet uplata u posljednja dva mjeseca.
250 KM.
250 KM.
250 KM.
250 KM.
250 KM.
Sve na račun Lejle H.
Srce mi je stalo.
Nisam napravio nijednu od tih uplata.
Odmah sam prišao službenici.
„Neko mi skida novac sa računa.“
Pregledala je transakcije.
„Gospodine, ovo nisu neovlaštene transakcije.“
„Kako nisu?“
„Imate trajni nalog.“
„Nemam.“
Okrenula je ekran prema meni.
Trajni nalog je otvoren prije skoro tri mjeseca.
Svakog prvog ponedjeljka u mjesecu trebalo je poslati 250 KM.
Primaocu: Lejla Hadžić.
„Ko je napravio ovo?“
„Vi.“
„Nisam.“
Tražio sam dokumentaciju.
Službenica je otišla do kolegice.
Vratila se nakon deset minuta.
„Ovo je napravljeno u poslovnici.“
„Kojoj?“
Pokazala je adresu.
Bila je to poslovnica u kojoj nisam bio najmanje godinu dana.
Sad je već došlo obezbjeđenje.
Ne zato što sam pravio problem, nego zato što sam počeo glasnije govoriti.
„Ako nisam bio tamo, ko je otvorio nalog?“
Pozvali su šefa poslovnice.
Pregledali su potpis.
Ličio je na moj.
Ali nije bio moj.
„Moramo provjeriti kamere.“
Snimci od prije tri mjeseca više nisu bili dostupni.
Međutim, imali su skenirani obrazac.
Na dnu je bio broj telefona.
Nije moj.
Nazvali smo ga.
Javila se starija žena.
„Halo?“
„Da li poznajete Lejlu Hadžić?“
„Naravno. To mi je unuka.“
Pogledao sam službenicu.
„A poznajete li mene?“
Rekao sam svoje ime.
Žena je zaćutala.
„Čekajte… vi ste onaj majstor?“
„Kakav majstor?“
„Što mi je popravljao krov.“
Nikada nisam popravljao krov.
Žena se zvala Fatima.
Prije nekoliko mjeseci angažovala je čovjeka preko oglasa.
Predstavio se mojim imenom.
Radio joj je krov četiri dana.
Fatima mu je dugovala još 1.250 KM.
„Rekao mi je da ne želi novac sebi.“
„Nego?“
„Da uplaćujem njegovoj kćerki Lejli po 250 KM mjesečno.“
Lejla nije bila njegova kćerka.
Bila je Fatimina unuka.
Sad više niko ništa nije razumio.
„Zašto biste dug majstoru plaćali vlastitoj unuci?“
Fatima se nasmijala.
„Zato što je rekao da joj ja taj novac ionako želim pokloniti.“
„Kako je to znao?“
Tišina.
„To sam spomenula dok je radio.“
Majstor joj je predložio jednostavno rješenje:
umjesto da njemu plati 1.250 KM, neka taj iznos pokloni unuci.
Fatimi se ideja svidjela.
Ali kako je onda novac izlazio sa MOG računa?
Dogovorili smo se da se svi nađemo u banci.
Lejla je stigla prva.
Imala je 24 godine.
„Ja sam mislila da mi baka šalje novac.“
Fatima je stigla deset minuta kasnije.
Donijela fasciklu.
„Imam njegov račun.“
Na računu je pisalo moje ime.
Moja adresa.
Čak i moj matični broj.
Ali broj telefona nije bio moj.
„Odakle mu ovo?“
Službenica je pregledala papir.
A onda primijetila logo.
Firma koja je navodno izdala račun zatvorena je prije četiri godine.
Policija je uključena istog dana.
Trebalo im je manje od sedmice da pronađu čovjeka.
Zvao se Mladen.
I nisam ga poznavao.
Ali on je poznavao mene.
Prije godinu dana radio je u kopirnici u kojoj sam nekoliko puta štampao dokumente za kredit.
Očigledno je sačuvao kopiju jednog dokumenta.
Kasnije je koristio moje podatke za sitne poslove.
Ali zašto bi napravio trajni nalog sa mog računa?
Tu je bio najčudniji dio.
Nije ga napravio.
Banka je pogriješila.
Mladen je došao sa Fatimom da joj pomogne napraviti trajni nalog SA NJENOG računa prema Lejli.
Službenica je u sistemu pretražila moje ime jer je Mladen koristio moje podatke.
Otvorila je pogrešan profil.
Moj.
Fatima je potpisala obrazac ne gledajući broj računa.
I tako je banka tri mjeseca uzimala moj novac.
„A Mladen?“ pitao sam policajca.
„On od tih uplata nije dobio ni marke.“
Prevara mu je bila nešto drugo.
Koristio je moje podatke da radi neprijavljeno i ljudima izdaje lažne račune.
Banka mi je vratila svih 1.250 KM.
Lejla nije morala vratiti novac jer je grešku nadoknadila banka.
Fatima je ostala najzbunjenija.
„Znači ja još uvijek dugujem majstoru 1.250?“
Policajac ju je pogledao.
„Gospođo Fatima, nemojte mu ništa plaćati dok se postupak ne završi.“
„Dobro.“
Mislio sam da je priča završena.
Dva mjeseca kasnije stigla mi je uplata.
250 KM.
Pošiljalac:
FATIMA H.
Odmah sam je nazvao.
„Gospođo Fatima, zašto ste mi poslali 250 maraka?!“
„Jer sam vam dužna.“
„Ne dugujete mi ništa!“
„Znam.“
„Pa zašto onda šaljete?“
„Lejla je dobila 1.250 maraka zahvaljujući vašem računu.“
„Banka je to platila!“
„Svejedno.“
Vratio sam joj novac.
Sutradan mi ga je ponovo poslala.
Opet sam vratio.
Treći put mi je poslala 251 KM.
Nazvao sam je.
„Zašto sad 251?!“
„Da vidim hoćeš li primijetiti.“
„Naravno da ću primijetiti!“
Počela se smijati.
„Dobro, dobro. Neću više.“
I zaista nije.
Prošlo je šest mjeseci.
Onda mi je za rođendan stigla poruka od nepoznatog broja:
„Sretan rođendan. Ne brini, nisam poslala pare.“
Bila je Fatima.
Odgovorio sam:
„Hvala. Kako uopšte znate kad mi je rođendan?“
Stigao je odgovor:
„Sinko, nakon svega ovoga znam ti matični broj napamet.“