„Gospodine, već treći dan neko dolazi u školu po vašu kćerku i govori da ste ga vi poslali.“
Direktorica me nazvala usred radnog vremena.
Spustio sam alat koji sam držao.
„Nemam kćerku.“
Tišina.
„Jeste li vi Milan Vasić?“
„Jesam.“
„Onda odmah dođite u školu.“
Deset minuta kasnije bio sam u kancelariji direktorice.
Pored nje je sjedila djevojčica od desetak godina.
Nikada je nisam vidio.
„Ovo je Ema“, rekla je direktorica.
Ema me pogledala.
„Vi niste moj tata.“
„Nisam.“
Direktorica je izvadila papir.
Na njemu je pisalo:
Otac: Milan Vasić
Ispod toga — moj broj telefona.
„Kako je moj broj završio ovdje?“
„Upisan je početkom školske godine.“
Pozvali su Eminu majku.
Stigla je za petnaest minuta, vidno uplašena.
Zvala se Sanja.
Čim me ugledala, odmah je rekla:
„Ja ovog čovjeka ne poznajem.“
„Ko je Emin otac?“ pita direktorica.
„Milan Vasić.“
„Ima li ovaj čovjek isti broj telefona?“
„Ne.“
Sanja je izvadila telefon i nazvala bivšeg muža.
Telefon u mom džepu je zazvonio.
Svi su pogledali mene.
„Evo problema“, rekao sam.
Ispostavilo se da sam prije skoro godinu dana kupio novu SIM karticu.
Broj je ranije pripadao Eminom ocu.
On ga je prestao koristiti, operater ga je nakon određenog vremena ponovo dodijelio — meni.
Sanja nikada nije promijenila broj u školskim podacima.
„Dobro“, rekao sam. „Ali ko onda dolazi po dijete?“
To niko nije znao.
Ema je tiho rekla:
„Čika sa sivom kapom.“
„Poznaješ ga?“
„Viđala sam ga.“
„Gdje?“
„Kod bake.“
Sanja je problijedjela.
„Kod koje bake?“
„Tvoje mame.“
Nazvala je svoju majku.
Starija žena je odmah znala o kome se radi.
„To je Ranko.“
„Ko je Ranko?“
„Komšija.“
Ranko je živio sprat ispod bake.
Ponekad joj je donosio namirnice i pomagao oko drva.
Ali zašto bi dolazio po Emu?
Direktorica je rekla da ga prethodna dva dana nisu pustili da odvede djevojčicu.
Prvi put je rekao:
„Poslao me Milan.“
Drugi put:
„Otac kasni.“
Treći put škola je odlučila pozvati broj iz evidencije.
Mene.
„Zovemo policiju“, rekla je Sanja.
Ema se tada ubacila:
„Ali čika Ranko nije loš.“
„Otkud znaš?“
„Jer me baka poslala s njim.“
Ponovo smo svi zaćutali.
Nazvali smo baku.
„Mama, jesi li ti slala Ranka po Emu?“
„Jesam.“
„ZAŠTO?“
„Jer si rekla da ne stižeš.“
„Rekla sam da ne stižem U PETAK.“
Baka je pobrkala dane.
U petak je Sanja imala pregled i zamolila majku da preuzme Emu iz škole.
Baka je znala da je neće moći sama pokupiti, pa je zamolila Ranka.
Ali Ranko je pogrešno shvatio da treba dolaziti svaki dan te sedmice.
„A zašto govori da ga je poslao Milan?“ pitao sam.
Baka se naljutila.
„Nisam mu ja to rekla.“
Pozvali smo Ranka.
Došao je nakon pola sata.
Sijeda kosa.
Siva kapa.
U ruci kesa sa dvije čokolade i sokom.
„Šta se desilo?“
Direktorica ga je odmah pitala:
„Ko vas je poslao po Emu?“
„Njena baka.“
„Zašto ste rekli Milan?“
Ranko se zbunio.
„Nisam.“
„Jeste.“
„Rekao sam da sam umjesto Milana.“
„To nije isto.“
„Meni jeste.“
„A poznajete li Milana?“
„Naravno.“
Pokazao je na mene.
„Ovo nije Milan.“
„Znam.“
„Kako znate?“
Ranko je izgledao još zbunjenije.
„Pa Milan je Emin otac.“
Situacija je bila toliko glupa da je direktorica sjela.
Nije bilo otmice.
Nije bilo nepoznatog čovjeka koji prati dijete.
Bila je baka koja je pobrkala dan, komšija koji je pogrešno razumio zadatak i stari broj telefona koji je završio kod mene.
Sanja je promijenila podatke u školi.
Ranku je jasno rečeno da više nikada ne dolazi po Emu bez prethodne potvrde.
A ja sam otišao kući.
Mislio sam da više nikada neću čuti za njih.
Pogriješio sam.
Tri sedmice kasnije telefon zvoni.
Nepoznat broj.
„Milan?“
„Koji Milan?“
„Emin tata.“
„Ne.“
„Aha, vi ste onaj drugi Milan.“
Bila je baka.
„Šta treba?“
„Ništa, samo provjeravam broj.“
„Zašto?“
„Kupila sam novi telefon pa prepisujem kontakte.“
„Nemojte mene upisivati.“
„Kasno.“
„Kako ste me upisali?“
Nekoliko sekundi tišine.
Onda kaže:
„Milan – nije naš.“
Počeo sam se smijati.
„Dobro. Samo me nemojte slati po Emu.“
„Neću.“
„Sigurno?“
„Sigurno.“
Prekinuli smo.
Pet minuta kasnije stigla mi je poruka:
„A jesi li slobodan u petak oko dva?“