„Gospodine, vaša kuća je rezervisana za svadbu u subotu. Gdje da postavimo 12 stolova?“
Pozvao me čovjek kojeg nikada nisam čuo.
„Kakvu svadbu?“
„Za 80 ljudi.“
„Ovo je privatna kuća.“
Čovjek je zaćutao.
„Jeste li vi Petar?“
„Jesam.“
„Onda ste vi potpisali ugovor.“
Poslao mi je fotografiju.
Na papiru moje ime.
Adresa moje kuće.
I potpis koji je nevjerovatno ličio na moj.
Prema ugovoru, mladenci su za 1.800 KM iznajmili moje dvorište, prizemlje i garažu za svadbu.
Problem?
Nikada ih nisam upoznao.
Nazvao sam broj mladoženje iz ugovora.
Javio se momak po imenu Danijel.
„Gospodine Petre, je li sve u redu?“
„Nije. Ko vam je iznajmio moju kuću?“
„Vi.“
„Nikada vas nisam vidio.“
Mislio je da se šalim.
Poslao mi je naše navodne poruke.
Neko je koristio moje ime, moju fotografiju i fotografije kuće.
Čak je mladencima pokazao kuću uživo.
„Kako je ušao unutra?“ pitao sam.
„Nismo ulazili. Rekli ste da su unutra majstori.“
Danijel i njegova djevojka pogledali su samo dvorište kroz otvorenu kapiju.
Prevarant im je rekao da renoviram prizemlje i da će sve biti završeno do svadbe.
Uplatili su mu 900 KM kapare.
„Kome ste poslali novac?“
Danijel je pročitao ime.
Nikola R.
„Ali vi ste Petar“, rekao je.
„Upravo tako.“
Tada je i njemu postalo jasno.
Pozvali smo policiju.
Ali svadba je bila za samo tri dana.
Sala koju su mladenci prvobitno rezervisali zatvorena je zbog poplave.
Zato su u posljednjem trenutku tražili drugo mjesto.
Prevarant je vidio njihov oglas na internetu i ponudio „svoje imanje“.
A fotografije moje kuće pronašao je u starom oglasu.
Prije dvije godine sam razmišljao o prodaji i fotografije su još kružile internetom.
„Dobro“, rekao sam. „Ali kako je znao da se zovem Petar?“
Na starom oglasu bilo je i moje ime.
„A potpis?“
Policajac je zumirao ugovor.
Odjednom sam se sjetio.
Na jednoj fotografiji iz oglasa, na stolu u dnevnoj sobi, stajao je stari dokument.
Potpis se jedva vidio.
Neko ga je povećao i kopirao.
Danijel je bio očajan.
„Šta sad da kažem ljudima?“
Njegova djevojka je počela plakati.
Gosti su već dolazili iz Njemačke, Austrije i Hrvatske.
Hrana naručena.
Muzika plaćena.
Torta spremna.
Samo nisu imali mjesto.
„Koliko ljudi stvarno dolazi?“
„Sedamdeset osam.“
Pogledao sam svoje dvorište.
Veliko jeste.
Ali ne za svadbu.
Barem sam tako mislio.
„Nemojte ništa otkazivati do sutra.“
Danijel me pogledao.
„Zašto?“
„Nemam pojma.“
To je bio najiskreniji odgovor koji sam imao.
Nazvao sam komšiju Gorana.
Ima veliku livadu odmah iza moje kuće.
„Mogu li u subotu kod tebe parkirati 30 automobila?“
„Zašto?“
„Pravim svadbu.“
„Ti se ženiš?!“
„Ne.“
„Onda ništa ne razumijem.“
„Ni ja.“
Do večeri je pola ulice znalo za priču.
Komšinica Mira ponudila je svoje dvorište za dodatne stolove.
Goran livadu za parking.
Moj rođak imao je veliki šator koji koristi za vašare.
Čovjek koji me prvi pozvao mogao je donijeti stolove i stolice.
Odjednom je ono što je izgledalo potpuno nemoguće počelo ličiti na plan.
Danijelu sam rekao:
„Možete napraviti svadbu ovdje.“
„Koliko tražite?“
„Ništa.“
„Ne mogu tako.“
„Možete. Već ste jednom platili moju kuću. Nećete dvaput.“
U subotu ujutro stigao je šator.
Do podneva moje dvorište više nisam prepoznavao.
Sedamdeset osam gostiju.
Muzika.
Hrana.
Cvijeće.
Čak je i vrijeme bilo dobro.
Najsmješnije je bilo što su me gosti cijeli dan pitali:
„Vi ste mladoženjin stric?“
„Nisam.“
„Kumin otac?“
„Nisam.“
„Ko ste onda?“
„Vlasnik kuće.“
Niko nije razumio.
Oko osam naveče stigla je policija.
Pomislio sam da se neko žalio na muziku.
Nije.
Pronašli su Nikolu.
Prevarant je napravio jednu veliku grešku.
Danijelu je obećao da će mu nakon svadbe vratiti 300 KM depozita za čišćenje.
Zbog toga je ostavio aktivan broj telefona.
Policija ga je pronašla preko oglasa u kojem je pokušavao iznajmiti još jednu kuću koja nije bila njegova.
Kapara je kasnije vraćena mladencima.
Priča se proširila među gostima i svi su je prepričavali cijelu noć.
Negdje oko ponoći Danijel mi je prišao sa kovertom.
„Petre, uzmi.“
„Neću.“
„Molim te.“
„Rekao sam da neću.“
Spustio je kovertu na sto i otišao.
Unutra nije bio novac.
Bila je fotografija mene, mladenaca i skoro svih gostiju ispred kuće.
Na poleđini:
„Hvala čovjeku koji nije iznajmio kuću, a ipak nam je dao svadbu.“
Fotografiju sam uramio.
I danas stoji u hodniku.
Ali priča ima posljednji detalj.
Prije nekoliko sedmica neko mi je pokucao na vrata.
Mladi par.
„Dobar dan. Mi bismo sljedećeg ljeta pravili svadbu.“
„Čestitam.“
„Čuli smo da iznajmljujete dvorište.“
Zatvorio sam oči.
„Ko vam je to rekao?“
„Prijatelj.“
„Kako se zove?“
„Danijel.“
Odmah sam ga nazvao.
„Danijele, šta radiš?“
Počeo se smijati.
„Reklamiram ti biznis.“
„Nemam biznis.“
„Sad imaš.“
Pogledao sam par koji je čekao ispred vrata.
„Koliko ljudi imate?“
Djevojka je rekla:
„Oko 120.“
Odmah samnuo glavom.
„Ne može. Moja kuća prima samo ljude koje je neko prethodno prevario.“