„Gospodine, možete li doći u supermarket? Jedna žena već pola sata tvrdi da ste joj vi kupili sve što je u kolicima.“
Pozvala me radnica iz prodavnice.
„Koliko je toga u kolicima?“
„Za 612 KM.“
„Onda sigurno nisam ja.“
Mislio sam da je neko pogriješio broj.
Radnica je nastavila:
„Žena ima poruku sa vašeg broja.“
Tu sam prestao da se smijem.
Otišao sam do supermarketa.
Kod kase je stajala žena od možda sedamdeset godina. Pored nje dvoja puna kolica: brašno, ulje, meso, kafa, deterdžent, konzerve…
Čim me ugledala, rekla je:
„Ti nisi Marko.“
„Jesam Marko. Samo očigledno ne taj kojeg čekate.“
Zvala se Nada.
Pokazala mi je telefon.
Poruka je stvarno bila poslata sa broja koji je izgledao kao moj:
„Tetka, idi sutra u Market Plus. Uzmi hrane za cijeli mjesec. Na kasi reci moje ime. Sve je plaćeno.“
„Ko vam je ovo poslao?“
„Moj sestrić Marko.“
„Pozovite ga.“
Pritisnula je broj.
Moj telefon je zazvonio.
Svi su pogledali mene.
„Dobro“, rekao sam. „Ovo postaje zanimljivo.“
Nada je bila potpuno zbunjena.
„Ali ja sam s njim pričala prije dva dana.“
„Sa mnom niste.“
Pokazala mi je prethodne poruke.
Neko joj je pisao skoro mjesec dana.
Pitao kako je.
Podsjećao je da popije lijekove.
Čak joj je poslao 100 KM za rođendan.
„Jeste li se čuli telefonom?“
„Jesmo.“
„I nije vam bilo čudno što glas nije isti?“
„Rekao je da je prehlađen.“
Radnica je pozvala šefa.
Ja sam pozvao policiju.
A Nada je ponavljala:
„Ali zašto bi neko meni slao novac ako hoće da me prevari?“
To je bilo dobro pitanje.
Onda je stigla nova poruka.
„Tetka, jesi završila kupovinu?“
Telefon je bio u Nadinoj ruci.
Poruka je opet izgledala kao da dolazi sa mog broja.
Policajac je pogledao ekran.
„Nije isti broj.“
„Kako nije?“
Pokazao je posljednje cifre.
Moj broj završavao je na 73.
Broj u njenom telefonu na 37.
Nada je kontakt sačuvala kao „Marko“, pa mjesecima nije ni gledala broj.
„Znači nema veze sa mnom?“
„Vjerovatno nema.“
„Onda zašto su zvali mene iz prodavnice?“
Radnica je pokazala papir koji je Nada predala na kasi.
Na njemu je bio moj puni broj telefona.
Neko joj ga je poslao tog jutra uz poruku:
„Ako bude problem, neka zovu mene.“
Sada je opet imalo veze sa mnom.
Policajac je predložio da odgovorimo.
Nada je napisala:
„Gotova sam. Traže da dođeš.“
Odgovor:
„Ne mogu. Marko iz prodavnice će riješiti.“
Radnica je rekla:
„Mi nemamo Marka.“
Ja sam podigao ruku.
„Imate ga danas.“
Niko se nije nasmijao.
Nakon nekoliko minuta stigla je nova poruka:
„Izađi na zadnji ulaz. Dolazim po tebe.“
Policija je odlučila sačekati.
Nada je ostala unutra.
Mi smo otišli iza prodavnice.
Deset minuta kasnije pojavio se mali bijeli kombi.
Vozač nije izašao.
Samo je spustio prozor i gledao prema vratima.
Policija mu je prišla.
Čovjek je pokušao krenuti, ali nije stigao daleko.
Zvao se Bojan.
Nije poznavao Nadu.
Nije poznavao mene.
I nije došao po hranu.
Došao je po — račune.
Plan je bio mnogo jednostavniji nego što smo mislili.
Bojan je preko društvenih mreža tražio starije ljude koji javno objavljuju porodične fotografije.
Kod Nade je pronašao fotografije njenog pravog sestrića Marka koji je živio u Austriji.
Napravio je lažni profil.
Počeo joj pisati.
Prvih mjesec dana nije tražio ništa.
Naprotiv, poslao joj je 100 KM.
Tako je stekao povjerenje.
A onda joj je ponudio da joj „kupi namirnice za nekoliko mjeseci“.
Zašto?
Zato što je Nada trebala platiti robu svojom karticom.
„Ali rekao mi je da je već plaćeno.“
To bi saznala tek na kasi.
Kada bi nastao problem, Bojan bi joj napisao:
„Plati ti sada, ja ti odmah vraćam.“
Nakon kupovine trebalo je da fotografiše račun i bankovnu potvrdu.
Na računu bi se vidjeli dijelovi podataka koje je pokušavao prikupiti.
Poslije bi joj poslao lažni link za „povrat novca“ i pokušao doći do podataka kartice.
„A zašto moj broj?“
Policija je pronašla odgovor u njegovom telefonu.
Moj broj je uzeo sa oglasa za polovni sto koji sam prodavao.
Trebao mu je stvaran broj osobe iz istog grada, da Nada ne posumnja ako neko provjeri.
Izabrao je prvi koji je pronašao.
„Znači opet sam slučajno upao u tuđu priču?“
„Izgleda.“
Nada nije izgubila 612 KM.
Supermarket je jednostavno vratio robu na police.
Bojan je uhapšen, a policija je u njegovom telefonu pronašla razgovore sa još nekoliko ljudi.
Pravi Marko iz Austrije saznao je sve tek naveče.
Nazvao je tetku preko video-poziva.
Prvo ju je izgrdio.
Onda je rekao:
„Tetka, ako ti ikad kažem da kupiš hrane za 600 maraka, prvo mene nazovi.“
Nada je odgovorila:
„Hoću.“
„Na video.“
„Dobro.“
„I nemoj vjerovati svakom Marku.“
Nada je pogledala mene.
„Ovaj Marko je dobar.“
„Tetka, KOJI SAD MARKO?!“
Počeo sam se smijati.
Mjesec kasnije sreo sam Nadu u istom supermarketu.
Imala je jedna mala kolica.
„Koliko danas trošimo?“
„Četrdeset maraka.“
„Odlično.“
Došla je do kase i izvadila novčanik.
Onda me pogledala.
„Marko?“
„Šta?“
„Ako kažem da si ti obećao platiti, hoće li proći?“
„Neće.“
„Šteta.“
Platila je sama.
Dok je odlazila, kasirka me pitala:
„Je li vam to tetka?“
Pogledao sam Nadu.
Ona se okrenula i viknula:
„Nije! Ali ako opet bude dijelio po 600 maraka, usvojiću ga!“