„Gospodine, jeste li vi sinoć u 23:40 kupili 300 litara mlijeka?“
Vlasnik male prodavnice nazvao me dok sam doručkovao.
„Trista litara?“
„Da.“
„Nemam ni gdje da stavim 300 litara mlijeka.“
„Ali račun je izdat na vašu firmu.“
Imam malu firmu za postavljanje keramike. Posljednje što bih kupovao na firmu je paleta mlijeka.
Otišao sam do prodavnice.
Vlasnik, Saša, stavio je račun ispred mene.
300 litara mlijeka – 570 KM.
Kupac je platio gotovinom.
„Ako je platio, šta je problem?“
„Jutros se vratio i traži povrat novca.“
„Pa vratite mu.“
„Ne mogu.“
„Zašto?“
Saša je pokazao prema skladištu.
Mlijeko je još bilo tamo.
Čovjek je prethodne večeri platio 300 litara i rekao da će kombijem doći po robu ujutro.
Jutros se pojavio bez kombija.
Tražio je da otkažu kupovinu i da mu 570 KM vrate — ali uplatom na račun.
Dao je broj računa moje firme.
„Zašto ste mene zvali?“
„Zato što je rekao da ste vi njegov šef.“
„Nikada ga nisam vidio.“
Saša mi je pokazao snimak kamere.
Muškarac oko četrdeset godina.
Crna kapa.
Siva jakna.
Potpuno nepoznat.
„Je li još ovdje?“
„Rekao sam mu da dođe u podne.“
Pozvali smo policiju.
Policajac je prvo postavio pitanje koje ni meni nije palo na pamet.
„Odakle čovjeku podaci vaše firme?“
Na računu je bio moj puni naziv firme, adresa i poreski broj.
„To je javno na internetu.“
„A broj računa?“
Tu sam zaćutao.
Nije bio javno objavljen.
Provjerio sam broj koji je muškarac ostavio Saši.
Bio je moj poslovni račun.
Neko je očigledno imao dokument na kojem je pisao.
U 12:05 čovjek se vratio.
Policija je čekala u kancelariji iza prodavnice.
„Je li riješeno?“ pitao je Sašu.
„Jeste. Samo mi treba potpis direktora.“
Pokazao je prema meni.
Čovjek me ugledao.
Istog trenutka se okrenuo prema vratima.
Nije stigao daleko.
Policija ga je zaustavila.
Zvao se Darko.
Nikada ga nisam upoznao.
Ali on je znao mene.
Tačnije — znao je moju firmu.
Radio je u računovodstvenoj agenciji koju sam koristio prije dvije godine.
Tamo je imao pristup starim fakturama.
„Zašto kupuje mlijeko mojim podacima?“
Odgovor je bio mnogo čudniji nego što sam očekivao.
Novčanice kojima je platio robu bile su sumnjive.
Prodavač ih sinoć nije detaljno provjerio.
Darkov plan bio je da lažnim novcem kupi veliku količinu robe, a onda sljedećeg jutra zatraži povrat pravog novca na tuđi račun.
„Ali zašto na MOJ račun?“
Policajac je objasnio:
„Da novac ne ide njemu.“
Darko bi nakon uplate meni poslao lažnu fakturu.
Na njoj bi pisalo da njegova firma meni pruža neku uslugu.
Zatim bi me nazvao i tvrdio da mi je prodavnica greškom uplatila 570 KM i da taj novac treba proslijediti dalje.
Računao je da ću vidjeti nepoznatu uplatu i povjerovati.
„Znači ja bih mu praktično oprao lažni novac?“
„Upravo tako.“
Ali Darko je napravio jednu veliku grešku.
Kupio je previše mlijeka.
Saši je bilo čudno da keramičarska firma kupuje 300 litara.
Da je kupio nešto vrijedno 50 ili 100 KM, vjerovatno nikoga ne bi zvao.
Provjerili su Darkov automobil.
U gepeku su pronašli još nekoliko računa iz drugih prodavnica.
Na svakom druga firma.
Jedna automehaničarska radnja navodno je kupila 80 tegli meda.
Frizerski salon 40 vreća brašna.
A firma za čišćenje 25 kilograma kafe.
Isti princip.
Lažni novac.
Povrat na račun stvarne firme.
Kasnije pokušaj da se novac prebaci dalje.
Saša je gledao račune i počeo se smijati.
„Dobro, vi sa mlijekom još najbolje prolazite.“
„Kako?“
„Mogli ste otvoriti mljekaru.“
Policija je odnijela novčanice i dokumentaciju.
Mlijeko je ostalo u prodavnici.
Mislio sam da je priča završena.
Nije.
Dva dana kasnije Saša me ponovo zove.
„Imam problem.“
„Nemoj reći da je opet neko kupio mlijeko.“
„Nije.“
„Šta onda?“
„Ističe mu rok.“
Prodavnica je zbog policijskog postupka privremeno izdvojila cijelu količinu. Kada su dobili dozvolu da je ponovo prodaju, ostalo je premalo vremena.
„I šta ja imam s tim?“
„Ništa. Ali imam ideju.“
Saša je odlučio dio mlijeka pokloniti javnoj kuhinji, a dio lokalnom vrtiću.
Pozvao me da pomognem oko prevoza jer imam kombi.
Kada sam stigao, radnici su počeli unositi pakete.
Jedan me pita:
„Koliko stane u kombi?“
„Ne znam.“
„Treba prevesti oko 180 litara.“
Pogledao sam Sašu.
„Znači ipak sam završio sa 300 litara mlijeka.“
Počeo se smijati.
„Jesam li ti rekao da je račun na tvoju firmu?“
Odvezli smo sve.
Sedmicu kasnije došao sam u prodavnicu po vodu.
Nova kasirka pogleda me i kaže:
„Čekajte… znam vas.“
„Odakle?“
„Saša mi je pričao.“
Već sam znao šta slijedi.
„Vi ste onaj čovjek sa mlijekom.“
„Nisam.“
„Jeste.“
„Nisam kupio mlijeko.“
„Ali ste ga vozili.“
„To je druga stvar.“
Pogledala je dvije boce vode koje sam držao.
„Dobro. Hoćete li danas samo ovo ili da pripremimo još 300 litara?“