„Ne dirajte taj kofer! Čovjek koji ga je ostavio rekao je da će se vratiti po njega za tačno 20 minuta.“
Radim kao recepcioner u malom hotelu i svakakve stvari sam viđao, ali ovo mi je odmah bilo čudno.
Čovjek je ušao oko 11 ujutro.
Nije imao rezervaciju.
Nije tražio sobu.
Samo je spustio veliki crni kofer pored recepcije i rekao:
„Mogu li ovo ostaviti dvadeset minuta?“
„Jeste li gost hotela?“
„Nisam.“
„Onda ne možemo čuvati prtljag.“
Izvadio je 50 KM i stavio ih na pult.
„Samo dvadeset minuta.“
Vratio sam mu novac.
„Ne može.“
Tada mu je zazvonio telefon.
Javio se, saslušao nekoga nekoliko sekundi i naglo rekao:
„Dobro. Moram odmah.“
Izašao je.
Kofer je ostao.
Potrčao sam za njim.
Već ga nije bilo.
Pozvao sam šefa.
„Ne otvaraj kofer“, rekao je. „Zovi policiju.“
Dok smo čekali, prišla mi je žena iz sobe 204.
„Je li to moj kofer?“
„Ne znam.“
Pogledala ga je.
„Moj je isti.“
„Gdje je vaš?“
„U sobi.“
Otišla je gore.
Minut kasnije vratila se potpuno blijeda.
„Nema ga.“
Sad smo imali novi problem.
„Jeste li sigurni da je ovo vaš?“
„Jesam.“
Pokazala je malu ogrebotinu pored ručke.
„Ja sam ovo napravila prošle godine.“
Policija je stigla.
Žena se zvala Sanja.
Došla je prethodne večeri na seminar i u koferu je, prema njenim riječima, imala odjeću, laptop i fasciklu sa poslovnim dokumentima.
Policajac je pitao:
„Kako je neko ušao u vašu sobu?“
Kartica za vrata pokazala je nešto čudno.
Soba 204 otvorena je u 10:43.
Sanjinom karticom.
Ali Sanja je tada sjedila u hotelskoj sali sa još četrdeset ljudi.
„Kartica je kod mene.“
Izvadila ju je iz torbe.
Pregledali smo kamere.
U 10:41 isti čovjek koji je ostavio kofer izašao je iz lifta.
U ruci nije imao ništa.
Dvije minute kasnije vraća se sa crnim koferom.
„Znači ukrao ga je iz sobe“, rekao sam.
Ali kako je otvorio vrata?
Policija je otvorila kofer.
Sanja je odmah rekla:
„Ovo nije moje.“
Unutra nije bilo laptopa.
Nije bilo odjeće.
Bilo je oko 60 novih mobilnih telefona u kutijama.
Svi smo zaćutali.
Provjerom serijskih brojeva utvrđeno je da su telefoni ukradeni prethodne noći iz prodavnice elektronike udaljene skoro 100 kilometara.
„A gdje je moj kofer?“ pitala je Sanja.
Kamere su dale odgovor.
Čovjek je ušao u sobu 204 sa praznim koferom.
Izašao sa Sanjinim.
Ali kofer sa telefonima već je ranije donio u hotel i sakrio u ostavi na drugom spratu.
Zamijenio ih je.
„Zašto bi ostavio ukradene telefone na recepciji?“
Policajac je imao teoriju.
Neko drugi trebalo je da dođe po njih.
Čovjek je samo mijenjao kofer kako bi otežao praćenje.
A onda je nešto krenulo po zlu i pobjegao je prije primopredaje.
Odlučili smo da kofer ostane tamo gdje jeste.
Naravno, telefoni su izvađeni.
Unutra smo stavili nekoliko flaša vode da zadrži težinu.
Čekali smo.
Prošlo je dvadeset minuta.
Ništa.
Četrdeset.
Ništa.
Nakon skoro sat vremena u hotel je ušao mladić.
Prišao recepciji.
„Ostavio mi je prijatelj kofer.“
„Kako se zove prijatelj?“
„Damir.“
„A vi?“
„Nikola.“
Policajci u susjednoj prostoriji su slušali.
Pitao sam:
„Kako znam da je kofer vaš?“
Nikola je rekao:
„Na ručki je ogrebotina.“
To je bila ogrebotina sa Sanjinog kofera.
Znao je detalj koji nije mogao znati slučajno.
Dao sam mu kofer.
Čim je izašao, policija ga je zaustavila.
Preko njega su kasnije pronašli i čovjeka koji ga je ostavio.
Sanjin pravi kofer pronađen je u automobilu parkiranom dvije ulice dalje.
Laptop i dokumenti bili su unutra.
Ali jedna stvar i dalje nije bila jasna.
Kako su otvorili njenu sobu?
Hotel je pregledao sistem.
Nije korištena kopija kartice.
Korištena je prava Sanjina kartica.
Tek tada se sjetila.
Tokom pauze na seminaru ostavila je torbu na stolici i otišla po kafu.
Neko je mogao uzeti karticu, otvoriti sobu i vratiti je prije nego što primijeti.
Na snimku iz sale vidio se Nikola.
Prošao je pored njene stolice.
Sve je bilo planirano.
Samo nisu očekivali da ću odbiti 50 KM i odmah pozvati šefa.
Nekoliko dana kasnije Sanja je došla po posljednje stvari.
Spustila je kovertu na recepciju.
„Za vas.“
„Šta je ovo?“
„Pedeset maraka.“
„Ne treba.“
„Uzmite.“
„Zašto?“
Nasmijala se.
„Onaj prvi vam je nudio 50 da ne dirate kofer. Ja vam nudim 50 zato što ga jeste dirali.“
Vratio sam kovertu.
„Neću.“
„Dobro.“
Uzela je novac.
Krenula prema izlazu.
Onda se okrenula.
„Mogu li bar ostaviti kofer ovdje deset minuta dok odem do auta?“
Pogledao sam kofer.
Pogledao sam nju.
„Gospođo, od danas ovaj hotel nema ni kofere ni dvadeset minuta.“