„Nemojte još prati ovu jaknu. U džepu sam pronašla 6.200 KM.“
Radnica iz hemijske čistionice nazvala me dvadeset minuta nakon što sam ostavio zimsku jaknu.
„Koliko?“
„Šest hiljada i dvije stotine.“
Počeo sam se smijati.
„Onda jakna nije moja.“
„Na računu piše vaše ime.“
„Jakna jeste moja. Pare nisu.“
Otišao sam nazad.
Na pultu je stajala moja stara crna jakna, a pored nje šest svežnjeva novčanica i još 200 KM.
Radnica, Jelena, samo me gledala.
„Hoćete li ih prebrojati?“
„Neću ni da ih diram.“
Jaknu nisam nosio skoro godinu dana. Stajala je u ormaru od prošle zime.
„Možda ste zaboravili?“
„Da imam 6.200 maraka u džepu, ne bih zaboravio.“
Pozvali smo policiju.
Policajac je pregledao novac.
Nije bio lažan.
„Ko je još mogao koristiti jaknu?“
Živim sam.
Ali onda sam se sjetio.
Prošle zime pozajmio sam je prijatelju Igoru.
Njegova se pocijepala baš pred put na planinu.
Nosio je moju tri dana.
Odmah sam ga nazvao.
„Igore, jesi li ikad ostavio nešto u mojoj jakni?“
„Možda upaljač.“
„A 6.200 KM?“
Tišina.
„Koliko?!“
Došao je za petnaest minuta.
Čim je vidio novac, odmahnuo je glavom.
„Nije moje.“
Policajac ga je pitao:
„Jeste li sigurni?“
„Da imam 6.200 maraka, ne bih prošle sedmice od njega posudio 50.“
To je, moram priznati, bio prilično dobar argument.
Onda je Igor uzeo jaknu.
Pregledao unutrašnji džep.
„Čekaj.“
„Šta?“
„Ovo nije tvoja jakna.“
„Naravno da jeste.“
„Nije.“
Pokazao je malu zakrpu na rukavu.
Moja jakna nije imala zakrpu.
Pogledao sam etiketu.
Ista marka.
Ista veličina.
Isti model.
Ali nije moja.
Jelena je odmah provjerila račune.
Deset minuta prije mene drugi muškarac ostavio je gotovo identičnu jaknu.
Radnica je zamijenila brojeve.
„Znači 6.200 KM pripada njemu?“
Nazvala ga je.
Javio se čovjek po imenu Davor.
„Gospodine, jeste li ostavili novac u jakni?“
„Ne.“
Jelena je pogledala policajca.
„Jeste li sigurni?“
„Kakav novac?“
„6.200 KM.“
Ponovo tišina.
Onda Davor kaže:
„Dolazim odmah.“
Stigao je zadihan.
Pogledao novac.
Pogledao jaknu.
„Pare jesu moje.“
„Maloprije ste rekli da nisu.“
„Nisam znao na šta mislite.“
Policajcu se to nije svidjelo.
„Odakle vam novac?“
Davor je objasnio da prodaje polovni motocikl.
Kupac mu je prethodne večeri dao 6.200 KM u gotovini.
Stavio je novac u unutrašnji džep jakne i potpuno zaboravio da ga izvadi.
„Zaboravili ste 6.200 KM?“
„Imam troje djece. Zaboravljam i kako se zovem.“
Pokazao je poruke sa kupcem.
Sve se poklapalo.
Policajac mu je vratio novac.
Problem riješen.
Barem smo mislili.
Jelena je tada donijela drugu crnu jaknu.
„Onda je ova vaša.“
Uzeo sam je.
Gurnuo ruku u džep.
Nešto unutra.
„Nemoj mi reći…“
Izvadio sam kovertu.
Svi su me pogledali.
Otvorio sam.
Unutra 1.000 eura.
Davor je počeo da se smije.
„Izgleda da ste ipak bogatiji od mene.“
„Ovo nije moje.“
Igor je prišao.
„Čekaj malo.“
Uzeo je kovertu.
Na njoj je pisalo njegovo ime.
IGOR – 1.000 €
Sad smo svi gledali njega.
„Rekao si da si samo nosio jaknu tri dana.“
„Jesam.“
„Odakle ti hiljadu eura?“
Igor je nekoliko sekundi ćutao.
Onda se uhvatio za glavu.
„E SAD SE SJEĆAM!“
Prošle zime prodao je stari alat čovjeku iz Slovenije.
Dobio je 1.000 eura.
Pošto je putovao mojom jaknom, stavio je kovertu u džep.
Kada se vratio kući, nije mogao pronaći novac.
Bio je uvjeren da ga je izgubio na putu.
„Zašto mi nikad nisi rekao?“
„Šta da kažem? Da sam izgubio hiljadu eura u tvojoj jakni?“
„DA!“
Igor je držao kovertu kao da je osvojio lutriju.
„Čovječe, ja sam ovo otpisao prije godinu dana!“
Davor se nasmijao.
„Znači obojica držite banku u jaknama.“
Jelena nas je pogledala.
„Mogu li ih sada konačno poslati na čišćenje?“
„Moju možete“, rekao sam.
„Prvo provjerite sve džepove.“
Pregledala je.
Maramica.
Dva računa.
Kovanica od 20 feninga.
„To je sve.“
„Odlično.“
Igor je stavio svojih 1.000 eura u novčanik.
Davor svojih 6.200 KM u torbicu.
Ja sam ostao sa 20 feninga.
Pogledao sam njih dvojicu.
„Sjajno. Moja jakna je godinu dana čuvala hiljadu eura, a jedini koji od toga ništa nije znao bio je vlasnik.“