„Gospodine, možete li doći u biblioteku? Već treći put neko vraća knjige sa vašom ličnom kartom unutra.“
Bibliotekarka me nazvala dok sam bio na poslu.
„Mojom ličnom kartom?“
„Da.“
Odmah sam provjerio novčanik.
Lična karta je bila kod mene.
„Onda nije moja.“
„Na njoj ste vi.“
Otišao sam u biblioteku.
Na stolu me čekala lična karta.
Moje ime.
Moja fotografija.
Moj datum rođenja.
Ali nešto nije bilo kako treba.
„Ovo je moja stara lična!“
Izgubio sam je prije skoro četiri godine.
Prijavio gubitak, izvadio novu i potpuno zaboravio na nju.
„Gdje ste je pronašli?“
Bibliotekarka Vesna pokazala je knjigu.
Atlas Evrope.
„Bila je između stranica 214 i 215.“
„A rekli ste da se ovo dogodilo već tri puta?“
Otvorila je ladicu.
Izvadila dvije cedulje.
Prije mjesec dana moja stara kartica pronađena je u kuvaru.
Bibliotekarka ju je ostavila na pultu jer je mislila da ću doći po nju.
Sljedećeg jutra — nestala je.
Dvije sedmice kasnije pojavila se u knjizi o automobilima.
Ponovo nestala.
A sada atlas.
„Znači neko je uzima sa vašeg pulta i ubacuje u knjige?“
„Izgleda.“
Pregledali smo kamere.
Prvi put karticu je iz knjige izvadio Vesnin kolega i ostavio je pored računara.
Nekoliko sati kasnije prišao je stariji čovjek.
Uzeo karticu.
Pogledao je.
Stavio u džep.
„Evo lopova“, rekao sam.
Vesna je odmahnula glavom.
„To je gospodin Branko. Dolazi ovdje dvadeset godina.“
Na sljedećem snimku Branko se vraća nakon dvije sedmice.
Donosi knjigu o automobilima.
Vraća je.
Odlazi.
Unutra moja lična karta.
„Zašto čovjek šeta moju ličnu po knjigama?“
Nazvali smo ga.
Branko se javio.
„Jeste li pronašli Aleksandra?“
Pogledao sam Vesnu.
„Jesmo“, rekla je.
„Odlično!“
Došao je pola sata kasnije.
Čim me ugledao, pružio mi ruku.
„Konačno.“
„Gospodine Branko, zašto imate moju ličnu kartu?“
„Našao sam je.“
„Prije četiri godine?“
„Da.“
Tu sam zastao.
Branko je objasnio da je karticu pronašao na autobuskoj stanici.
Htio je odnijeti policiji.
Ali autobus mu je stigao.
Stavio ju je u knjigu koju je nosio.
I zaboravio.
„ČETIRI GODINE?“
„Knjigu nisam završio.“
„Koju knjigu?“
„Atlas.“
Vesna i ja smo se pogledali.
„Atlas se ne čita od početka do kraja.“
„E pa zato je trajalo.“
Prije nekoliko mjeseci pronašao je karticu.
Vidio moje ime.
Pokušao me pronaći na internetu.
Nije uspio.
Onda je smislio plan.
„Kakav plan?“
„Da je ostavljam u knjigama.“
„Zašto?!“
„Jer će neko jednog dana znati ko si.“
„Mogli ste je odnijeti policiji.“
Branko je zaćutao.
„Jesam.“
„I?“
„Vratili su mi je.“
„ZAŠTO BI VAM POLICIJA VRATILA TUĐU LIČNU KARTU?!“
Iz džepa je izvadio nešto.
Svoju staru člansku kartu biblioteke.
Na njoj fotografija mladog Branka.
„Nisam policiji odnio tvoju ličnu.“
„Nego?“
„Ovo.“
Vesna je sjela i počela se smijati.
Branko je slučajno odnio svoju staru člansku kartu.
Tek kada se vratio kući shvatio je da je moja lična još kod njega.
„I onda vam je bilo mrsko ponovo otići?“
„Bila je kiša.“
„Četiri godine?!“
„Nije kiša padala četiri godine.“
„Pa zašto onda?!“
„Poslije sam zaboravio.“
Nisam mogao ni da se naljutim.
Uzeo sam staru ličnu.
Trebalo je samo da je predam nadležnima i završim priču.
Branko me tada pita:
„Gdje si je izgubio?“
„Na autobuskoj stanici, očigledno.“
„Ne.“
„Kako ne?“
„Ja sam je pronašao u autobusu.“
„Maloprije ste rekli na stanici.“
„Jesam?“
„Jeste.“
Razmišlja nekoliko sekundi.
„Onda možda nije bila tvoja.“
Pogledao sam karticu.
Moje lice.
Moje ime.
„BRANKO, KAKO MOŽDA NIJE MOJA?!“
„Dobro, dobro. Tvoja je.“
Vesna više nije mogla prestati da se smije.
Mislio sam da je priča završena.
Nije.
Sedam dana kasnije zove me biblioteka.
„Aleksandre?“
„Nemojte mi reći da ste opet pronašli moju ličnu.“
„Nismo.“
„Dobro.“
„Pronašli smo vašu bankovnu karticu.“
Odmah otvorim novčanik.
Moja kartica je unutra.
„Nije moja.“
„Na njoj je vaše ime.“
Došao sam.
Kartica je bila stara, istekla prije šest godina.
Pronađena u knjizi o ribolovu.
Vesna i ja smo istovremeno pogledali prema vratima.
Pet minuta kasnije ulazi Branko.
Nosi tri knjige.
„Branko“, rekao sam, „jeste li vi pronašli i ovu karticu?“
Pogledao ju je.
„Aha! Tu je.“
„Koliko dugo je imate?“
„Ne znam.“
„Gdje ste je pronašli?“
„Nemam pojma.“
„Zašto je bila u knjizi o ribolovu?“
Branko slegnu ramenima.
„Pa gdje ti držiš stvari koje ne želiš izgubiti?“
Vesna se nasmijala.
Ja sam uzeo karticu i rekao:
„Od danas, ako Branko vrati knjigu, prvo je protresite prije nego što je stavite na policu.“