„Ko vam je dao dozvolu da svako jutro ostavljate 50 KM ispod mog brisača?“
Pitao sam čovjeka koji je upravo prilazio mom automobilu.
Već šest dana nalazio sam istu stvar.
Presavijenu novčanicu od 50 KM ispod brisača.
Prvog dana mislio sam da je neko pogriješio.
Drugog dana ostavio sam novac tamo.
Do večeri je nestao.
Trećeg jutra — nova novčanica.
Četvrtog isto.
Petog sam na šoferšajbi ostavio cedulju:
„NE OSTAVLJAJTE NOVAC.“
Ujutro je preko nje stajalo 50 KM.
Šestog dana ustao sam u pet i čekao u automobilu.
Oko 6:20 pojavio se stariji čovjek sa sivom kapom.
Prišao je.
Izvadio novčanicu.
Tada sam otvorio vrata.
„Stanite!“
Čovjek se prepao.
„Vi ste vlasnik?“
„Jesam. Zašto mi ostavljate novac?“
„Zato što je red.“
„Šta je red?“
Pokazao je prema mom parking mjestu.
„Plaćam vam.“
„Za šta?“
„Za prolaz.“
Nisam imao pojma o čemu govori.
Iza mog parking mjesta nalazila se mala metalna kapija koja je vodila u dvorište susjedne zgrade.
Čovjek se zvao Petar.
Svako jutro je kroz tu kapiju gurao kolica sa hljebom prema maloj prodavnici.
„Kakve to veze ima sa mojim autom?“
„Ranije ste parkirali pola metra više desno.“
„I?“
„Nisam mogao proći.“
Prije sedam dana počeo sam parkirati malo ulijevo jer je neko stalno ostavljao kantu pored zida.
Time sam Petru slučajno otvorio prolaz.
„I vi mi zato dajete 50 KM dnevno?!“
„Ne.“
„Kako ne?“
„To nije 50 KM.“
Pružio mi je novčanicu.
Pogledao sam je bolje.
Na prvi pogled izgledala je potpuno stvarno.
Ali na njoj je sitnim slovima pisalo:
REKVIZIT. NIJE SREDSTVO PLAĆANJA.
„Šta je ovo?“
Petar je počeo da se smije.
„Znači niste primijetili.“
„Šest dana mi ostavljate lažne pare?!“
„Samo da vidim koliko će vam trebati.“
„A zašto?!“
„Jer ste vi meni prije mjesec dana ostavljali lažne kazne.“
Tada sam se sjetio.
Neko je sedmicama parkirao bicikl vezan za ogradu tačno pored mog auta.
Jednog dana sam iz šale odštampao papir:
KAZNA ZA LOŠE PARKIRANJE BICIKLA – 100 KM.
Stavio sam ga na bicikl.
Sutradan bicikla nije bilo.
Nisam znao čiji je.
Bio je Petrov.
„Vi ste to shvatili ozbiljno?“
„Prvih deset sekundi.“
„Pa zašto mi se onda svetite mjesec dana kasnije?“
„Nisam znao čiji je auto.“
Saznao je tek kada me vidio kako izlazim iz njega.
„Dobro. A gdje su nestajale novčanice koje sam ostavljao na brisaču?“
Petar se uozbiljio.
„Kako mislite nestajale?“
„Drugog dana nisam uzeo novac. Do večeri ga nije bilo.“
„Ja ga nisam uzeo.“
Obojica smo pogledali prema zgradi.
Dakle, neko treći je šest dana skupljao lažne novčanice sa mog automobila.
Nismo dugo čekali odgovor.
Sljedećeg jutra Petar nije stavio ništa.
Ja sam ipak ostavio jednu njegovu lažnu pedeseticu ispod brisača.
Sakrili smo se u prodavnici preko puta.
U 7:05 izlazi moj komšija Milan.
Pogleda lijevo.
Pogleda desno.
Uzme novčanicu.
Stavi je u džep.
„MILANE!“
Čovjek se ukočio.
Prišao sam mu.
„Zašto uzimaš pare s mog auta?“
„Kakve pare?“
„Ove.“
Izvadio je novčanicu.
„Našao sam je.“
„Šest puta?“
Ćutao je.
Onda kaže:
„Dobro. Mislio sam da ti neko vraća dug.“
„Pa zašto uzimaš moj dug?!“
„Mislio sam da nećeš primijetiti.“
Petar se iza mene gušio od smijeha.
„Milane, jesi li pokušao potrošiti neku?“
„Jesam.“
„I?“
„Nisu prave.“
„Kad si to shvatio?“
„Prvog dana.“
Sad sam se ja počeo smijati.
„Pa zašto si ih onda uzimao još pet dana?“
Milan je izvadio novčanik.
Unutra pet lažnih pedesetica.
„Skupljao sam ih.“
„ZA ŠTA?“
„Za poker.“
Petar se morao nasloniti na moj automobil koliko se smijao.
Na kraju sam Petru vratio svih šest novčanica.
Milan je zadržao jednu.
Mislio sam da je gotovo.
Narednog jutra izađem iz zgrade.
Ispod brisača prava novčanica od 10 KM.
Pored nje cedulja:
„Hvala za prolaz. Ova je stvarna. Petar.“
Okrenem je.
Na poleđini druga poruka:
„Ako je ne uzmeš do 7:00, Milan hoće.“
Pogledam na sat.
6:58.
Podignem glavu.
Milan stoji na prozoru prvog sprata i gleda prema mom autu.
Uzeo sam novčanicu.
On samo odmahne rukom i zatvori zavjesu.
Petar se pojavio sa kolicima i dobacio:
„Eto, sad konačno znaš koliko vrijedi dobro parkiranje.“