„Ko ste vi i zašto već četiri dana u 7:10 ostavljate ručak ispred mojih vrata?“
Uhvatila me žena iz stana preko puta baš dok sam spuštao kesu na otirač.
„Ja? Ovo nije za vas.“
„Onda za koga je?“
Pogledao sam broj na vratima.
36.
Pogledao poruku na telefonu.
Stan 36. Ostaviti ispred vrata.
„Čekajte… vi niste Jasmina?“
„Nisam. Zovem se Sanja.“
Tu je počeo problem.
Već četiri jutra prije posla donosio sam ručak jednoj starijoj gospođi.
Nisam dostavljač.
Radim kao računovođa.
Sve je počelo kada sam u supermarketu vidio cedulju:
„Tražim nekoga ko može mojoj majci radnim danima donijeti jedan kuhani obrok. Plaćam unaprijed.“
Ispod je bio broj telefona.
Nazvao sam iz radoznalosti.
Javio se čovjek po imenu Dejan.
Objasnio je da radi u Njemačkoj, a njegova majka Jasmina živi sama.
Restoran je bio blizu moje firme, njena zgrada usput.
Ponudio je 150 KM mjesečno samo da pokupim već plaćen ručak i ostavim ga ispred vrata.
Pristao sam.
Prvog dana ostavio sam supu i piletinu.
Drugog grah.
Trećeg punjene paprike.
Četvrtog me Sanja uhvatila.
„Šta se dešavalo sa hranom prethodna tri dana?“ pitao sam.
„Ja sam je uzimala.“
„JELI STE TUĐI RUČAK?“
„Mislila sam da mi ga šalje sin!“
„Zašto bi vam sin slao hranu bez poruke?“
„Radi u Sloveniji. Stalno nešto naručuje.“
Moram priznati da je imalo smisla.
Nazvao sam Dejana.
„Je li vaša majka u stanu 36?“
„Naravno da nije.“
„Šta?!“
„Stan 63.“
Pogledao sam poruku.
36.
„Vi ste mi napisali 36.“
„Nemoguće.“
Poslao mi je screenshot svoje poruke.
Kod njega je pisalo:
63.
Kod mene:
36.
Gledao sam ekran nekoliko sekundi.
Onda sam shvatio.
Dejan mi je prvog dana poslao:
„Treći sprat, stan 63.“
Ja sam u svoj podsjetnik ukucao:
„3. sprat – 36.“
Zamijenio sam cifre.
„Znači tri dana hranim pogrešnu ženu.“
Sanja je podigla kesu.
„Četiri.“
Odmah smo otišli na šesti sprat.
Pokucali na broj 63.
Otvorila je starija gospođa.
„Jasmina?“
„Jesam.“
„Je li vam sin rekao da će vam neko donositi ručak?“
„Jeste.“
„I nije vam bilo čudno što četiri dana ništa ne stiže?“
„Bilo je.“
„Zašto ga niste nazvali?“
„Jesam.“
„I?“
„Rekao je da je dostavljeno.“
Dejan je svaki dan od mene dobijao poruku:
Dostavljeno.
Majci je zatim javljao:
Ručak ti je pred vratima.
Ona bi otvorila vrata.
Ničega nema.
Mislila je da neko iz zgrade krade hranu.
Drugog dana je čak čekala iza vrata.
Ali ja sam za to vrijeme uredno hranio Sanju tri sprata niže.
„Izvinite“, rekao sam Jasmini. „Sve ću nadoknaditi.“
Sanja je iza mene tiho rekla:
„Mogu ja platiti ona tri ručka.“
Jasmina je pogleda.
„Jesi li ih barem pojela?“
„Jesam.“
„Jesu li bili dobri?“
„Odlični.“
Jasmina slegnu ramenima.
„Onda neka.“
Mislio sam da je stvar riješena.
Od sljedećeg dana ručak sam nosio na broj 63.
Sedam dana sve savršeno.
Onda mi Dejan šalje:
„Mama kaže da joj danas nisi donio ručak.“
„Jesam. U 7:12.“
Nazovem Jasminu.
„Nema ništa pred vratima.“
Odem poslije posla u zgradu.
Pokucam Sanji.
„Nisam ja“, rekla je prije nego što sam išta pitao.
„Nisam ni rekao šta je.“
„Vidim ti lice.“
Provjerili smo kameru na hodniku.
U 7:12 dolazim ja.
Ostavljam kesu.
Odlazim.
U 7:16 otvaraju se vrata stana 64.
Izlazi dječak od možda deset godina.
Pogleda kesu.
Uzme je.
Vrati se u stan.
Pokucali smo.
Otvara njegova majka.
„Marko!“
Dječak dolazi.
„Jesi li jutros uzeo kesu ispred stana 63?“
„Jesam.“
„Zašto?“
„Mislio sam da je za nas.“
„Zašto bi bila za nas?“
„Jučer si rekla da nemaš vremena napraviti ručak.“
Sanja se iza mene počela smijati.
Majka je pocrvenjela.
„Gdje je hrana?“
Marko pogleda prema kuhinji.
„Pojeo sam ćufte.“
Jasmina, koja je upravo izašla iz svog stana, samo je rekla:
„Jesu li barem bile dobre?“
Dječak klimnu.
„Odlične.“
Jasmina pogleda mene.
„Izgleda da je lakše otvoriti restoran u hodniku nego meni dostaviti jedan ručak.“
Od tada više ništa nisam ostavljao pred vratima.
Pokucao bih i lično predao kesu Jasmini.
Mjesec kasnije Dejan mi je poslao 150 KM.
Htio sam odbiti.
„Nisam baš najbolje počeo.“
Odgovorio je:
„Mama kaže da zadržiš. Otkad ti donosiš hranu, upoznala je Sanju i komšije iz 64. Sad zajedno piju kafu.“
Sljedećeg jutra dolazim sa ručkom.
Vrata stana 63 otvorena.
Za stolom Jasmina, Sanja i mali Marko.
Jasmina uzima kesu iz moje ruke i pita:
„Šta je danas?“
„Gulaš.“
Sanja odmah kaže:
„Ako opet pogriješiš broj, znaš gdje živim.“
A Marko podigne ruku:
„Ako obje ne budu kući, ja sam u 64.“