Prvog dana na novom poslu dobio sam otkaz prije nego što sam stigao do kancelarije
Poslije skoro pet mjeseci traženja posla, konačno sam dobio priliku koju nisam želio propustiti.
Velika građevinska firma tražila je komercijalistu. Plata je bila skoro duplo veća od moje prethodne, službeni automobil nakon probnog perioda i mogućnost napredovanja.
Prošao sam tri razgovora.
U petak me nazvala žena iz kadrovske službe.
„Primljeni ste. Počinjete u ponedjeljak u osam.“
Vikend sam proveo pripremajući se.
U ponedjeljak sam ustao u šest, obukao novu košulju i krenuo skoro sat ranije.
Firma se nalazila u poslovnoj zoni na drugom kraju grada.
Dvadesetak minuta prije osam zaustavio sam se na benzinskoj pumpi da kupim kafu.
Ispred mene je na kasi stajao stariji čovjek u radnoj jakni.
Kartica mu nije prolazila.
„Pokušajte ponovo“, rekla je radnica.
Ponovo je prislonio karticu.
Odbijena.
Na pultu je imao sendvič, vodu i kutiju tableta protiv bolova.
„Ostavite sendvič“, rekao je.
Ne znam zašto, ali bilo mi je neprijatno da gledam.
„Dodajte i njegovo na moj račun.“
Čovjek se odmah okrenuo.
„Ne treba.“
„Ma u redu je.“
„Momak, rekao sam da ne treba.“
„Onda ćete vi platiti meni kafu kad se ponovo sretnemo.“
Nasmijao se.
„Pošteno.“
Platio sam i izašao.
Ispred pumpe ugledao sam automobil koji je stajao sa podignutom haubom.
Pored njega žena sa djevojčicom.
Pokušavala je nekoga dobiti telefonom.
„Je li problem?“
„Auto neće da upali.“
Pogledao sam na sat.
7:44.
Imao sam šesnaest minuta do prvog radnog dana.
Mogao sam samo otići.
Umjesto toga pokušao sam joj pomoći.
Nisam bio nikakav mehaničar, ali sam shvatio da je akumulator vjerovatno prazan.
Jedan vozač na pumpi imao je kablove.
Upalili smo automobil.
„Hvala vam“, rekla je žena.
Pogledao sam ponovo na sat.
7:58.
Do firme mi je trebalo najmanje deset minuta.
Nazvao sam kadrovsku.
Niko se nije javio.
Stigao sam u 8:12.
Na recepciji sam rekao ime.
Djevojka je pogledala računar.
„Sačekajte trenutak.“
Nakon nekoliko minuta sišla je žena koja me zaposlila.
Nije izgledala zadovoljno.
„Dogovor je bio u osam.“
„Znam. Izvinjavam se. Dogodilo se nešto usput.“
„Direktor veoma ozbiljno shvata tačnost.“
„Razumijem.“
„Sačekajte ovdje.“
Otišla je.
Vratila se poslije pet minuta.
„Žao mi je. Direktor je rekao da ne morate ni ulaziti.“
Mislio sam da se šali.
„Dobio sam otkaz?“
„Formalno niste ni počeli.“
Nisam mogao vjerovati.
„Kasnio sam dvanaest minuta.“
„Znam.“
„Mogu li razgovarati s direktorom?“
„Ne želi razgovor.“
Bio sam bijesan.
Izašao sam iz zgrade i sjeo u automobil.
Pet mjeseci sam tražio posao.
Prošao tri razgovora.
I izgubio sve zbog dvanaest minuta.
Već sam krenuo kući kada je zazvonio telefon.
Nepoznat broj.
„Jeste li vi Marko?“
„Jesam.“
„Ovdje Petar iz firme u kojoj ste jutros bili.“
Pomislio sam da će me pozvati nazad.
„Direktor se predomislio?“
Čovjek se nasmijao.
„Ne. Zovem vas iz druge firme.“
Nisam razumio.
Petar je radio kao rukovodilac nabavke u kompaniji koja je bila jedan od najvećih partnera firme iz koje sam upravo izbačen.
Tog jutra bio je na benzinskoj pumpi.
Bio je čovjek kojem sam platio sendvič.
„Kako ste dobili moj broj?“
„Kada ste otišli, vidio sam fasciklu na zadnjem sjedištu vašeg automobila. Na njoj je bilo ime firme. Kasnije sam tamo nazvao i pitao za momka koji je jutros trebalo da počne.“
„Zašto?“
„Jer mi treba komercijalista.“
Mislio sam da je neka šala.
„Vi meni nudite posao jer sam vam platio sendvič?“
„Ne.“
Objasnio mi je da je njegova kartica blokirana zbog sigurnosne provjere nakon putovanja i da novac uopšte nije bio problem.
„Mogao sam uzeti drugu karticu iz automobila.“
„Pa zašto niste?“
„Jer ste već platili.“
Pozvao me na razgovor istog popodneva.
Nisam imao šta izgubiti.
Došao sam.
Razgovor je trajao skoro sat i po.
Ovoga puta niko me nije pitao gdje se vidim za pet godina.
Petar me pitao kako bih pregovarao s dobavljačem, kako bih riješio kašnjenje isporuke i šta bih uradio kada klijent traži nešto što firma ne može obećati.
Na kraju je rekao:
„Znate posao.“
„Trudim se.“
„Ali to nije jedini razlog što sam vas pozvao.“
Ispričao mi je da je vidio šta se dogodilo s automobilom ispred pumpe.
„Zbog toga sam zakasnio.“
„Znam.“
„I dobio otkaz.“
„I to znam.“
Petar je otvorio fasciklu.
Ponudio mi je posao.
Plata je bila nešto manja od one koju sam tog jutra izgubio.
Prihvatio sam.
Šest mjeseci kasnije dobili smo veliki tender.
Jedna od firmi koja se prijavila kao naš podizvođač bila je upravo kompanija u kojoj sam trebao raditi.
Na sastanak je došao njihov direktor.
Čovjek zbog kojeg nisam ni stigao do kancelarije.
Nije me prepoznao.
Tokom sastanka stalno je pričao o rokovima.
„Kod nas je kašnjenje nedopustivo“, rekao je.
Petar me pogledao preko stola i jedva sakrio osmijeh.
Nakon sastanka pitao me:
„Hoćeš li mu reći ko si?“
Odmahnuo sam glavom.
„Nema potrebe.“
„Nisi ljut?“
Razmislio sam.
„Jesam bio.“
„A sada?“
Pogledao sam kroz prozor prema parkingu.
„Sada mislim da mi je učinio uslugu.“
U toj firmi ostao sam četiri godine.
Petar mi nije postao samo šef nego i jedan od najboljih prijatelja.
A onaj čovjek kojem sam pomogao da upali automobil?
Nikada je više nisam vidio.
I to mi je zapravo najdraži dio cijele priče.
Jer nije svaka dobra stvar koju uradimo uvod u nagradu.
Ponekad pomogneš nekome i nikada ga više ne sretneš.
A ponekad zbog tih nekoliko minuta zakasniš baš tamo gdje, kako se kasnije ispostavi, nisi ni trebao stići.