„Ako uspiješ izdržati sedam dana bez telefona, daću ti deset hiljada maraka.“
To mi je rekao nepoznati starac dok sam čekao autobus. Mislio sam da je lud, sve dok nije otvorio kofer pun novca.
„Postoji samo jedan uslov“, dodao je. „Ne smiješ nikome reći gdje ćeš biti.“
Zovem se Stefan, imam dvadeset šest godina i radim kao konobar. Živim u iznajmljenom stanu, vozim automobil stariji od sebe i svakog mjeseca jedva sastavljam kraj s krajem.
Deset hiljada maraka za sedam dana odmora zvučalo je kao san.
„A gdje bih bio?“ upitao sam.
„U mojoj vikendici. Imaš hranu, vodu, struju i televizor. Samo nema interneta ni telefona.“
„Zašto biste mi platili?“
Starac se nasmiješio.
„Želim dokazati jednu teoriju.“
Predstavio se kao Viktor, penzionisani profesor psihologije. Pokazao mi je ličnu kartu i ponudio da potpišemo ugovor.
Pristao sam tek nakon što sam provjerio njegov identitet, pročitao ugovor i rekao sestri da odlazim na sedmodnevni odmor. Nisam joj otkrio lokaciju.
U subotu me Viktor odvezao do vikendice pored jezera.
Kuća je bila predivna.
Veliki prozori, kamin, biblioteka i terasa sa pogledom na vodu.
Predao sam telefon, a Viktor mi je dao ključ.
„Dolazim sljedeće subote u podne.“
„I tada dobijam novac?“
„Ako ispoštuješ dogovor.“
Otišao je.
Prvi dan prošao je odlično.
Spavao sam do deset, napravio doručak i čitao knjigu.
Drugog dana počela mi je nedostajati muzika.
Trećeg sam shvatio koliko često posežem za džepom tražeći telefon.
Ali četvrtog dana dogodilo se nešto neobično.
Dok sam spremao večeru, začuo sam kucanje.
Na vratima je stajala djevojka u žutom kišnom mantilu.
„Izvinite, pokvario mi se bicikl. Mogu li dobiti malo vode?“
Zvala se Nina.
Imala je dvadeset četiri godine i radila kao fotografkinja.
Ponudio sam joj vodu i pomogao da popravi lanac na biciklu.
„Živiš ovdje?“ upitala je.
„Samo sedam dana.“
„Zanimljivo. I ja sam ovdje sedam dana.“
Nasmijao sam se.
„Nemoj mi reći da si i ti upoznala nekog starca koji plaća ljudima da ne koriste telefon.“
Nina je prestala da se smije.
„Kako znaš?“
Pogledali smo se.
Ispostavilo se da joj je Viktor ponudio isti izazov.
Ali njoj je obećao petnaest hiljada maraka.
„Zašto tebi više?“ pobunio sam se.
Nina se nasmijala.
„Možda sam bolja u pregovaranju.“
Od tog dana provodili smo vrijeme zajedno.
Šetali smo oko jezera, igrali karte i pričali do kasno u noć.
Saznao sam da je odrasla bez oca, da voli stare filmove i da sanja o putovanju na Island.
Ona je saznala da sam nekada želio postati kuvar, ali sam odustao jer nisam imao novca za školovanje.
Petog dana poljubili smo se.
Šestog dana već sam se plašio subote.
Ne zato što će izazov završiti.
Nego zato što nisam znao hoću li je ponovo vidjeti.
„Razmijenićemo brojeve kada dobijemo telefone“, rekla je.
„A šta ako Viktor pobjegne sa novcem?“
„Onda ćemo barem imati dobru priču.“
U subotu u podne čekali smo ga zajedno.
Viktor je stigao tačno na vrijeme.
Kada nas je ugledao, široko se nasmiješio.
„Dakle, upoznali ste se.“
Zastao sam.
„Čekajte. Vi ste znali da je Nina ovdje?“
„Naravno.“
„Jeste li nas namjerno spojili?“
Viktor je sjeo na terasu.
„Moram vam nešto priznati.“
Iz torbe je izvadio dvije fotografije.
Na jednoj sam bio ja kao dječak, sa majkom.
Na drugoj Nina, sa svojom majkom.
„Poznavao sam vaše roditelje“, rekao je.
Nina je problijedjela.
„Mog oca?“
Viktor je klimnuo.
„Bio mi je najbolji prijatelj.“
Objasnio je da je prije mnogo godina sa Nininim ocem i mojom majkom radio u istoj školi.
Ninin otac umro je mlad, a moja majka nekoliko godina kasnije.
„Oboje su govorili da njihova djeca zaslužuju više od stalne borbe za preživljavanje“, rekao je.
„I zato ste nas doveli ovdje?“ upitao sam.
„Djelimično.“
Viktor je izvadio dvije koverte.
U jednoj je bilo deset hiljada maraka.
U drugoj petnaest.
„Novac je vaš, bez dodatnih uslova.“
Nina je gledala kovertu.
„Ali zašto sve ovo?“
Starac je uzdahnuo.
„Prije godinu dana teško sam se razbolio. Oporavio sam se, ali sam shvatio da sam cijeli život skupljao novac, a gotovo nikada nisam učinio nešto lijepo za druge.“
Pogledao nas je.
„Htio sam vam pomoći, ali nisam želio da se osjećate kao da primate milostinju.“
„A naše upoznavanje?“ upitao sam.
Nasmijao se.
„Nadao sam se da ćete postati prijatelji. Nisam očekivao baš ovo.“
Nina me uhvatila za ruku.
„Znači, niste nas pratili?“
„Ne. Nisam čak ni znao da ćete se sresti. Vikendice su dovoljno blizu, ali svako je mogao ostati u svojoj.“
Dugo smo ćutali.
Onda je Viktor rekao nešto što nikada neću zaboraviti.
„Novac vam može kupiti vrijeme. Ali šta ćete s tim vremenom, odlučujete sami.“
Narednih mjeseci moj život se promijenio.
Dio novca iskoristio sam da upišem kurs kuvanja. Ostatak sam sačuvao.
Nina je kupila profesionalni fotoaparat i pokrenula mali fotografski posao.
Nismo se prestali viđati.
Naprotiv.
Svake sedmice odlazili smo na izlete, isprobavali nove restorane i pravili planove.
Šest mjeseci kasnije iznajmili smo zajednički stan.
Viktora smo redovno posjećivali.
Jednog dana donio sam mu tortu koju sam sam napravio.
„Profesore, mislim da je vaš eksperiment uspio.“
Nasmijao se.
„Šta si naučio?“
Razmislio sam.
„Da sam godinama imao telefon pun kontakata, a gotovo nikoga s kim bih mogao iskreno razgovarati.“
Nina se nasmiješila.
„A ja sam naučila da ponekad treba skrenuti s puta i pokvariti bicikl.“
Godinu dana kasnije zaprosio sam je na istom jezeru.
Pristala je.
Na našem vjenčanju Viktor je sjedio u prvom redu.
Kada je došlo vrijeme za zdravicu, ustao je i podigao čašu.
„Prije dvije godine mislio sam da je najvažnije ostaviti nešto iza sebe. Danas znam da je važnije nekome pomoći da pronađe ono što mu nedostaje.“
Svi su zapljeskali.
A onda je Nina iz torbe izvadila mali poklon.
Bio je to stari mobilni telefon, stavljen u staklenu kutiju.
Na njoj je pisalo:
„Sedam dana bez telefona. Cijeli život zajedno.“
Viktor se nasmijao toliko glasno da su mu potekle suze.
Danas imamo malu poslastičarnicu.
Nina fotografiše naše kolače, a ja ih pravim.
Posao nije uvijek lak.
Ponekad se posvađamo.
Ponekad nemamo vremena ni za odmor.
Ali svake godine provedemo sedam dana u onoj istoj vikendici.
Bez telefona.
Bez interneta.
Bez žurbe.
Samo nas dvoje.
I svaki put kada sjednemo na terasu, sjetim se nepoznatog starca koji mi j
e na autobuskoj stanici ponudio deset hiljada maraka.
Mislio sam da sam dobio najčudniju poslovnu ponudu u životu.
A zapravo sam dobio priliku da upoznam ženu koju volim.
Novac smo odavno potrošili.
Ali ono što smo pronašli tokom tih sedam dana vrijedi mnogo više.