„Ako se do ponedjeljka ne udaš, kuću ostavljam mačkama!“
To je bila posljednja rečenica koju je moja tetka izgovorila prije nego što je zalupila vrata i otišla na more.
Imala sam pet dana da pronađem muža.
Problem je bio što nisam imala ni momka.
A još veći problem bio je što je tetka posjedovala sedamnaest mačaka.
Zovem se Katarina, imam trideset godina i radim kao bibliotekarka. Moja tetka Olga bila je najbogatija i najtvrdoglavija žena u našem gradu.
Nikada se nije udavala, nije imala djece i smatrala je da su ljudi uglavnom nepouzdani.
Osim mene.
Barem sam tako mislila.
Kada je odlučila da mi ostavi svoju ogromnu kuću, postavila je neobičan uslov.
Moram se udati prije njenog sedamdesetog rođendana.
„Tetka, brak nije nešto što se kupuje u prodavnici!“
„Onda požuri dok ne zatvore!“
Pokušala sam joj objasniti da ne želim brak iz koristi.
Ali Olga je bila neumoljiva.
„Imaš pet dana. Ako ne dovedeš muža, sve ide udruženju za zaštitu mačaka.“
Prvo sam pomislila da se šali.
Onda mi je pokazala testament.
Zaista je pisalo da kuća ide udruženju ako ne ispunim uslov.
Pozvala sam najbolju prijateljicu Milicu.
„Treba mi muž.“
„Katarina, je li ti dobro?“
„Imam pet dana.“
Milica je prasnula u smijeh.
„Pa ti ni za pet mjeseci ne možeš izabrati cipele!“
Ipak, odlučila je pomoći.
Napravila mi je profil na aplikaciji za upoznavanje.
Napisala je:
„Ozbiljna žena traži ozbiljnog muškarca. Poželjno slobodan već ovog vikenda.“
Za dva sata stiglo je četrdeset poruka.
Jedan muškarac pitao je koliko zarađujem.
Drugi je tražio da mu pošaljem novac za autobus.
Treći je napisao da je oženjen, ali da njegova žena trenutno nije kod kuće.
Obrisala sam aplikaciju.
U četvrtak sam odlučila pitati starog prijatelja Nikolu.
Poznavali smo se od srednje škole.
Radio je kao veterinar, živio sam i imao neobičan smisao za humor.
Kada sam mu ispričala problem, gotovo se ugušio kafom.
„Hoćeš da se vjenčamo zbog kuće?“
„Samo formalno!“
„A šta ako se zaljubim?“
„Nikola, nemoj komplikovati.“
Nasmiješio se.
„Dobro. Pristajem.“
Ostala sam bez riječi.
„Ozbiljno?“
„Ozbiljno.“
Dogovorili smo se da u ponedjeljak odemo kod matičara, ako uspijemo završiti potrebne formalnosti.
Ali u petak se dogodilo nešto neočekivano.
Tetka Olga vratila se sa mora.
„Gdje ti je mladoženja?“
Pokazala sam na Nikolu.
Pogledala ga je od glave do pete.
„Čime se baviš, mladiću?“
„Veterinar sam.“
Olga se ozarila.
„Odlično!“
Prvi put u životu vidjela sam je zadovoljnu nekim muškarcem.
Pozvala ga je da pregleda njene mačke.
Nikola je proveo tri sata u njenoj kući.
Kada je izašao, bio je blijed.
„Katarina, moramo razgovarati.“
„Šta je bilo?“
„Tvoja tetka nije normalna.“
„To znam.“
„Ali mislim da sam otkrio zašto želi da se udaš.“
Zastala sam.
„Zašto?“
Nikola je izvadio fotografiju.
Na njoj je Olga bila mlada, nasmijana i zagrljena sa nepoznatim muškarcem.
„Pronašao sam je dok sam tražio transporter za mačku.“
Pogledala sam fotografiju.
„Ko je ovo?“
„Pitaj tetku.“
Odmah sam otišla kod Olge.
Kada je ugledala fotografiju, lice joj se promijenilo.
„Gdje si to našla?“
„Ko je taj čovjek?“
Dugo je ćutala.
Zatim je sjela.
„Zvao se Petar.“
Ispričala mi je da su se upoznali kada je imala dvadeset godina.
Bili su zaljubljeni i planirali vjenčanje.
Ali Petar je dobio posao u inostranstvu.
Obećao je da će se vratiti.
Nikada nije.
„Čekala sam ga pet godina“, rekla je.
„Zašto ga nisi potražila?“
„Bila sam previše ponosna.“
Pogledala me.
„A onda sam shvatila da sam zbog ponosa propustila mnogo toga.“
„I zato mene tjeraš da se udam?“
Olga je spustila pogled.
„Zato što se plašim da ćeš i ti ostati sama.“
Sjela sam pored nje.
„Tetka, sama ne znači nesrećna.“
„Znam.“
„A brak ne znači automatski srećna.“
Uzdahnula je.
„I to znam.“
Prvi put nije imala spreman odgovor.
Tada sam joj priznala da je Nikola pristao na brak samo da mi pomogne.
Olga se nasmijala.
„Znam.“
„Kako znaš?“
„Zato što mi je rekao.“
Zaledila sam se.
„Šta još ti je rekao?“
Tetka je ustala i otvorila prozor.
„Da je zaljubljen u tebe još od srednje škole.“
Osjetila sam kako mi obrazi gore.
„Molim?!“
„I da nikada nije imao hrabrosti da ti prizna.“
Nisam mogla vjerovati.
Nikola.
Moj najbolji prijatelj.
Čovjek koji mi je donosio supu kada sam bila bolesna.
Koji je popravljao police u mom stanu.
Koji je uvijek dolazio kada mi je trebala pomoć.
Odjednom su mnoge stvari dobile smisao.
Te večeri otišla sam kod njega.
Otvorio je vrata u staroj majici.
„Katarina?“
„Zašto mi nisi rekao?“
Zbunio se.
„Šta?“
„Da me voliš.“
Dugo me gledao.
Onda se nasmijao.
„Zato što sam se bojao da ću izgubiti prijateljicu.“
Prišla sam mu.
„A šta ako ti kažem da sam ja bila previše glupa da primijetim?“
„Onda bih rekao da nisi glupa.“
Poljubila sam ga.
Prvi put.
I bilo je mnogo ljepše nego što sam očekivala.
U ponedjeljak se nismo vjenčali.
Umjesto toga otišli smo na pravi sastanak.
Bez testamenta.
Bez žurbe.
Bez sedamnaest mačaka.
Tetka Olga je promijenila testament.
Kuću je ostavila meni, bez ikakvih uslova.
Ali uz jednu napomenu:
„Ako ikada dovedeš pogrešnog muškarca, mačke imaju pravo žalbe.“
Godinu dana kasnije Nikola me zaprosio.
Pristala sam.
Na vjenčanju je tetka sjedila u prvom redu.
Plakala je više od svih.
Kada smo krenuli prema izlazu, zaustavila nas je.
„Imam poklon.“
Pružila nam je malu kovertu.
Unutra je bila fotografija Petra i nje.
Na poleđini je pisalo:
„Nemojte čekati savršen trenutak da kažete nekome da ga volite.“
Zagrlila sam je.
„Hvala ti, tetka.“
Nasmiješila se.
„Samo da znaš, kuća je i dalje moja dok sam živa.“
„Znam.“
„A mačke ostaju sa mnom.“
Nikola se nasmijao.
„Naravno.“
Olga ga je pogledala ozbiljno.
„Osim ako ne poželim na odmor. Onda ih svih sedamnaest čuvate vi.“
Nikola je problijedio.
A ja sam se počela smijati.
Jer sam shvatila da sam, pokušavajući spasiti kuću, pronašla nešto mnogo vrednije.
Čovjeka koji je godinama bio pored mene, čekajući da ga konačno pogledam drugačijim očima.
A tetka Olga?
Ona je nekoliko mjeseci kasnije ponovo počela izlaziti na sastanke.
Sa sedamdeset godina.
I pogodite s kim?
Sa Petrom.
Čovjekom kojeg je čekala prije pedeset godina.
Pronašla ga je preko društvenih mreža.
Ispostavilo se da joj je godinama slao pisma na pogrešnu adresu.
Kada su se ponovo sreli, Petar joj je donio buket bijelih ruža.
Olga ga je pogledala i rekla:
„Kasniš pedeset godina.“
On se nasmiješio.
„
Znam. Ali ovaj put sam došao da ostanem.“
A ona mu je odgovorila:
„Dobro. Samo da znaš, imam sedamnaest mačaka.“
Petar je slegnuo ramenima.
„Ja imam osamnaest.“
I tako je moja tetka, koja je cijelog života tvrdila da joj muškarci nisu potrebni, konačno pronašla nekoga ko je razumio njenu najveću ljubav.
Trideset pet mačaka.
I jednu drugu šansu za sreću.