Sve je počelo zbog jedne obične greške na benzinskoj pumpi, ali ono što je Marko otkrio nekoliko sati kasnije promijenilo je mišljenje koje je godinama imao o svom najboljem prijatelju.
Marko je imao trideset dvije godine, radio je kao automehaničar i živio sa suprugom i malim sinom u stanu na četvrtom spratu. Nije imao mnogo novca, ali se nikada nije žalio. Najvažnije mu je bilo da porodica ima sve što joj treba.
Tog petka krenuo je automobilom u susjedni grad po rezervne dijelove. Na izlazu iz grada svratio je na benzinsku pumpu, natočio gorivo i platio karticom.
Tek kada je stigao u prodavnicu autodijelova, primijetio je da mu nema novčanika.
Pretražio je automobil, džepove i torbu s alatom. Ništa.
Odmah se vratio na pumpu.
„Izvinite, je li neko pronašao crni novčanik?“ upitao je radnika.
„Jeste. Jedan čovjek ga je pokupio ispred kase.“
Marku je srce počelo ubrzano kucati.
„Kakav čovjek?“
„Visok, kratko ošišan, vozio je sivog golfa. Mislim da ga poznajete. Čuo sam kako vas je oslovio po imenu kad je vidio dokumenta.“
Marko se zamislio.
Sivi golf vozio je njegov najbolji prijatelj Dejan.
Poznavali su se još od osnovne škole. Zajedno su trenirali fudbal, izlazili i pomagali jedan drugome kad god je trebalo.
Marko je odmah izvadio telefon i pozvao ga.
Dejan se nije javio.
Pokušao je još tri puta.
Ništa.
„Možda radi“, rekao je radnik.
„Ma znam ga ja. Javiće se.“
Ali prošao je sat, pa još jedan, a Dejan nije odgovarao ni na poruke.
U novčaniku je bilo skoro 900 maraka koje je Marko prethodnog dana podigao za popravku porodičnog automobila. Novac mu je bio potreban i za račune koji su uskoro stizali.
Kada se vratio kući, supruga Ivana odmah je primijetila da nešto nije u redu.
„Šta ti je?“
„Izgubio sam novčanik.“
„Pa dobro, možda ga neko vrati.“
„Našao ga je Dejan.“
Ivana se nasmijala.
„Pa onda nemaš problem.“
„Ne javlja se cijeli dan.“
Osmijeh joj je nestao.
„Čekaj, hoćeš da kažeš da misliš da ti je Dejan uzeo novac?“
„Ne znam više šta da mislim.“
Te večeri Marko je otišao do Dejanove kuće.
Kapija je bila zaključana, a automobila nije bilo u dvorištu.
Komšinica koja je zalivala cvijeće rekla mu je da je Dejan rano ujutro nekuda otišao i da se nije vraćao.
Marko je počeo osjećati bijes.
„Dvadeset godina prijateljstva zbog devetsto maraka“, promrmljao je.
Sutradan ujutro otišao je u policiju da prijavi nestanak novčanika. Ispričao je sve što je znao, ali nije želio direktno optužiti Dejana.
Oko podneva telefon mu je zazvonio.
Bio je to nepoznat broj.
„Dobar dan, jeste li vi Marko Petrović?“
„Jesam.“
„Zovem iz bolnice. Ovdje imamo čovjeka koji je tražio da vas kontaktiramo.“
Marko se ukočio.
„Kojeg čovjeka?“
„Dejana.“
Bez razmišljanja je sjeo u automobil i krenuo.
U bolnici ga je dočekala medicinska sestra i odvela do sobe na drugom spratu.
Dejan je ležao u krevetu, s povezom oko glave i rukom u gipsu.
„Šta si to uradio, budalo?“ izletjelo je Marku.
Dejan se slabo nasmijao.
„A ti si baš morao doći da me vrijeđaš?“
Marko je prišao krevetu.
„Zovem te cijeli dan, tražim te po gradu, a ti ovdje ležiš!“
„Telefon mi je razbijen. Imao sam saobraćajku.“
„Kakvu saobraćajku?“
Dejan mu je objasnio da je prethodnog jutra svratio na pumpu i pronašao njegov novčanik. Pošto je vidio Markova dokumenta, odlučio je da mu ga odnese pravo kući.
Međutim, na putu je primijetio starijeg čovjeka kako stoji pored pokvarenog automobila.
Zaustavio se da pomogne.
Dok su pokušavali pomjeriti automobil s puta, drugo vozilo naletjelo je na njih. Dejan je pao i udario glavom, a hitna pomoć ga je odvezla u bolnicu.
„A novčanik?“ upitao je Marko.
Dejan je pokazao prema ormariću.
„Tamo je, u kesi s mojim stvarima.“
Marko ga je otvorio.
Unutra je bio njegov crni novčanik.
Sav novac bio je na mjestu.
Osjetio je kako mu obrazi gore od stida.
„Ja sam mislio…“
„Šta si mislio?“
Marko je ćutao.
Dejan ga je nekoliko trenutaka gledao, a zatim rekao:
„Mislio si da sam ti ukrao pare?“
„Nisam znao šta se desilo. Nisi se javljao, nije te bilo kod kuće…“
Dejan je okrenuo glavu prema prozoru.
„Znači, toliko vrijedi naše prijateljstvo?“
„Nije tako.“
„Marko, kad si prije pet godina ostao bez posla, ko ti je plaćao kiriju tri mjeseca?“
„Ti.“
„A kad ti je mali završio u bolnici, ko je vozio tebe i Ivanu svaku noć?“
Marko je spustio pogled.
„Ti.“
„I poslije svega toga, pomislio si da bih ti uzeo devetsto maraka?“
Marko nije imao odgovor.
Sjeo je na stolicu pored kreveta.
„Jesam. I sramota me.“
U sobi je nekoliko trenutaka vladala tišina.
A onda je Dejan uzdahnuo.
„Znaš šta je najgore?“
„Šta?“
„Da si me nazvao lopovom pred drugima, vjerovatno bih ti teško oprostio. Ali pošto si došao ovdje i priznao, neću da bacim dvadeset godina prijateljstva zbog jedne tvoje gluposti.“
Marko se nasmijao kroz suze.
„Znači, još smo prijatelji?“
„Jesmo. Ali ima da mi donosiš ručak dok sam ovdje.“
„Svaki dan.“
„I nemoj opet onu bolničku supu. Donesi nešto normalno.“
Obojica su se nasmijala.
Narednih deset dana Marko je svakog popodneva dolazio u bolnicu. Donosio je Dejanu hranu, novine i sve što mu je trebalo.
Kada je Dejan konačno izašao, Marko ga je odvezao kući.
Pred kapijom je izvadio novčanik i pružio mu jednu novčanicu.
„Evo ti za gorivo.“
Dejan ga je pogledao.
„Jesi li ti normalan?“
„Ma šalim se.“
Dejan je odmahnuo glavom.
„Samo ti mene više nemoj tražiti po policiji.“
Marko se ukočio.
„Kako znaš da sam bio u policiji?“
„Zvali su me juče da provjere tvoju prijavu.“
Nastala je neprijatna tišina.
A onda se Dejan glasno nasmijao.
„Čovječe, još malo pa bi mi potjernicu raspisao!“
Marko se uhvatio za glavu, a zatim se i sam počeo smijati.
Ipak, te večeri, kada se vratio kući, dugo je razmišljao o svemu.
Shvatio je da čovjek ponekad najviše povrijedi upravo one ljude koji s
u mu najviše puta dokazali da su uz njega.
A novčanik koji je tog dana skoro izgubio više nikada nije gledao na isti način.
Ne zbog novca koji je bio unutra, nego zbog prijateljstva koje je zamalo izgubio zbog vlastite sumnje.