„Ako ste vi vlasnik ovog automobila, možete li mi objasniti zašto već četiri dana stoji zaključan u mojoj garaži?“
Poruku sam dobio od nepoznatog čovjeka.
Ispod nje fotografija.
Moj automobil.
Iste tablice.
Ista ogrebotina na zadnjem braniku.
Samo što sam u tom trenutku gledao kroz prozor i moj automobil je uredno stajao ispred zgrade.
Odgovorio sam:
„Auto je kod mene.“
Čovjek je odmah nazvao.
„Gospodine, onda imamo dva ista auta.“
Mislio sam da je neka prevara.
„Pošaljite tablice izbliza.“
Poslao je.
Iste kao moje.
Sišao sam do parkinga.
Provjerio svoje.
Nema greške.
Nazvao sam policiju.
Čovjek iz garaže zvao se Damir i živio je petnaestak minuta od mene.
Našli smo se tamo.
Otvorio je garažu.
Unutra ista marka.
Ista boja.
Iste tablice.
Čak je na zadnjem braniku imao ogrebotinu skoro na istom mjestu.
Policajac je prvo pregledao broj šasije.
„Ovo nije vaš automobil.“
„Znam da nije. Moj je ispred zgrade.“
„Ali tablice jesu vaše.“
Damir je podigao ruke.
„Ja samo hoću da znam ko mi je ostavio auto u garaži.“
„Kako neko ostavi automobil u vašoj garaži?“
„Iznajmljujem je.“
Prije mjesec dana javio mu se muškarac preko oglasa.
Rekao je da mu treba garaža na dva mjeseca jer ide u inostranstvo.
Platio unaprijed 300 KM.
Dovezao automobil.
Zaključao ga.
I nestao.
„Zašto ste tek sada otvorili garažu?“
„Nisam je otvarao. Juče sam primijetio da su vrata ostala malo podignuta.“
Policija je pregledala automobil.
Unutra gotovo ništa.
Jedna jakna.
Prazna flaša vode.
Račun sa benzinske pumpe.
I parking-karta.
Na parking-karti bio je datum od prije šest dana.
„Ali auto je kod mene skoro mjesec“, rekao je Damir.
Znači neko ga je koristio.
Noću bi ga uzimao i vraćao prije nego što Damir primijeti.
Pregledali su kamere sa benzinske pumpe.
Za volanom muškarac u crnoj jakni.
Lice se nije dobro vidjelo.
Ali vidjelo se nešto drugo.
Na zadnjem sjedištu bile su velike kartonske kutije.
Policija je provjerila moje tablice u sistemu.
U posljednje tri sedmice zabilježene su na nekoliko kamera.
Jednom u mom gradu.
Dva sata kasnije 140 kilometara dalje.
„To fizički nije moguće“, rekao sam.
„Upravo zato sada znamo da neko koristi duplikat.“
Sljedeće pitanje bilo je zašto.
Odgovor je stigao mnogo brže nego što sam očekivao.
Policajac me pitao:
„Jeste li nedavno prodavali nešto preko oglasa?“
„Jesam. Felge.“
„Je li kupac dolazio kod vas?“
Sjetio sam se.
Prije otprilike mjesec dana došao je čovjek po četiri felge.
Dok smo ih ubacivali u njegov kombi, nekoliko minuta je stajao iza mog automobila.
Mogao je fotografisati tablice.
Ali zašto baš moje?
Ispostavilo se da nije birao mene posebno.
Policija je nekoliko dana kasnije pronašla još dva automobila sa kopiranim tablicama drugih ljudi.
Sva tri korištena su za istu stvar.
Krađu goriva.
Čovjek bi natočio pun rezervoar na samouslužnim pumpama i odlazio bez plaćanja koristeći lažne tablice.
Ali kutije sa snimka nisu bile gorivo.
Tu je priča postala još čudnija.
Jedna prodavnica elektronike prijavila je da je muškarac naručio 12 televizora preko lažne firme.
Došao je po robu upravo automobilom sa mojim tablicama.
„Dvanaest televizora u ovaj auto?“
„Nije ih sve odvezao odjednom.“
Vraćao se tri puta.
Policija je preko kamera pratila rutu.
Svaki put nakon preuzimanja robe vraćao bi se prema Damirovoj garaži.
Ali nije unosio televizore tamo.
Zaustavljao se kod skladišta nekoliko ulica dalje.
Skladište je bilo iznajmljeno na drugo lažno ime.
Kada ga je policija otvorila, unutra nije bilo televizora.
Bile su samo prazne kutije.
„Znači već ih je prodao.“
Ne sve.
Na jednoj kutiji pronašli su naljepnicu dostavne službe.
Broj pošiljke još je radio.
Paket je trebao biti dostavljen sljedećeg jutra.
Policija je sačekala.
Kupac se pojavio.
Ali nije bio prevarant.
Bio je običan čovjek koji je preko oglasa kupio televizor 400 KM jeftinije nego u prodavnici.
Preko njega su pronašli profil prodavca.
A preko profila broj telefona.
Čovjek koji je koristio moje tablice uhapšen je nekoliko dana kasnije.
Nikada ga nisam upoznao.
Nije bio ni onaj koji je kupio moje felge.
Taj kupac je samo fotografisao moj automobil i fotografiju stavio u oglas jer je kasnije prodavao felge dalje.
Prevarant je fotografiju pronašao online.
Moje tablice izabrao je potpuno slučajno.
„Znači mogao je uzeti bilo čije?“
„Da.“
„I uzeo je baš moje.“
„Izgleda.“
Dobio sam nove tablice.
Damir je promijenio bravu na garaži.
Mislio sam da je priča završena.
Oko mjesec dana kasnije stigla mi je kazna za parking.
40 KM.
Datum: vrijeme dok je lažni automobil još bio u upotrebi.
Otišao sam da je osporim.
Službenica je pogledala fotografiju.
„Ali ovo jeste vaš automobil.“
„Nije.“
„Tablice su vaše.“
„Jesu.“
„Marka ista.“
„Jeste.“
„Boja ista.“
„Jeste.“
Pogledala me preko naočara.
„A kako da ja znam da nije vaš?“
Pokazao sam joj policijski zapisnik.
Čitala je nekoliko minuta.
Onda uzdahnula.
„Dobro. Poništićemo kaznu.“
Krenuo sam prema vratima.
„Gospodine!“
Okrenuo sam se.
„Imate još jednu.“
„Od kada?“
Rekla je datum.
Pogledao sam je.
Taj datum je bio jučerašnji.
„Nemoguće. Stare tablice su već odjavljene.“
Otvorila je fotografiju.
Ovog puta automobil uopšte nije bio iste marke.
Bio je crveni kombi.
Na njemu moje stare tablice.
Službenica me pogledala.
Ja nju.
„Da zovem policiju?“
Sjeo sam nazad.
„Ne. Prvo mi donesite kafu. Izgleda da moje tablice imaju zanimljiviji život od mene.“