„Ako vam je ovo sin, recite mu da više ne dolazi kod mene po ručak. Ne duguje mi ništa.“
Poruku mi je poslala žena koju nisam poznavao.
Ispod je bila fotografija mog sina Luke.
Imao je 17 godina.
„Odakle vam moj broj?“
„Luka mi ga je dao za hitne slučajeve.“
To mi se još manje svidjelo.
Nazvao sam je.
„Ko ste vi?“
„Zovem se Vesna. Imam pekaru blizu autobuske stanice.“
„Zašto moj sin dolazi kod vas?“
„Dođite pa ćemo razgovarati.“
Istog popodneva otišao sam.
Vesna je izvadila malu svesku.
Na jednoj stranici pisalo je:
LUKA – 486 KM
„Šta je ovo?“
„Njegov dug.“
Skoro sam eksplodirao.
„Vi ste maloljetniku davali hranu na dug od skoro 500 maraka?!“
„Nisam rekla da je hrana bila za njega.“
Zaćutao sam.
Vesna mi je objasnila.
Luka je posljednjih šest mjeseci dolazio skoro svakog dana poslije škole.
Kupovao bi dva sendviča, dvije kifle, jogurt, ponekad nešto slatko.
Plaćao je koliko je imao.
Kada nije imao, Vesna bi zapisala.
„Za koga je kupovao?“
„Mislila sam da vi znate.“
Nisam.
Kod kuće je svaki dan normalno ručao.
Nije imao djevojku, barem koliko sam znao.
Nije imao ni razlog da troši toliko hrane.
Te večeri nisam ga ništa pitao.
Sutradan sam ga sačekao ispred škole.
Izašao je oko dva.
Otišao pravo u pekaru.
Kupio kesu hrane.
Zatim nije krenuo kući.
Ušao je u autobus.
Pratio sam ga autom.
Izašao je na posljednjoj stanici, na kraju grada.
Krenuo prema staroj kući sa zaraslim dvorištem.
Pokucao.
Vrata je otvorio dječak od možda deset godina.
Za njim još jedna djevojčica.
Luka im je dao kesu.
Tada sam izašao iz auta.
„Luka.“
Okrenuo se i potpuno problijedio.
„Tata?“
„Šta radiš?“
„Mogu objasniti.“
Iz kuće je izašla žena.
Imala je možda trideset pet godina i hodala pomoću štaka.
Zvala se Sanela.
Djeca su bila njena.
Prije sedam mjeseci doživjela je saobraćajnu nesreću.
Nije mogla raditi.
Muž joj je nekoliko godina ranije otišao iz zemlje i više nije živio s njima.
„Kako ti poznaješ ove ljude?“ pitao sam Luku.
Spustio je pogled.
„Ja sam kriv za nesreću.“
Sanela je odmah rekla:
„Nisi.“
„Jesam.“
Priča je bila potpuno drugačija od onoga što sam očekivao.
Luka je tog dana išao biciklom iz škole.
Na raskrsnici je prošao kroz crveno.
Sanela je vozila automobil.
Da ga ne udari, naglo je skrenula i završila u kanalu.
Luka nije imao ni ogrebotinu.
Sanela je slomila nogu na dva mjesta.
Policija je zaključila da je nesreća izazvana izbjegavanjem bicikliste, ali Luka je pobjegao prije nego što su stigli.
„Nikada mi nisi rekao.“
„Bilo me strah.“
Nekoliko dana kasnije ipak je pronašao Sanelu.
Došao je da se izvini.
Kada je vidio djecu i shvatio da žena ne može raditi, počeo je donositi hranu.
Prvo svojim novcem.
Onda je prodao konzolu.
Kasnije stari telefon.
Na kraju više nije imao šta prodati.
Vesna iz pekare shvatila je šta radi i počela zapisivati dug.
„Zašto nisi došao meni?“
„Jer bi ti platio.“
„Pa?“
„Nisam htio da ti plaćaš moju grešku.“
Nisam znao da li da ga zagrlim ili da vičem na njega.
Vjerovatno oboje.
Sanela je rekla:
„Vaš sin mi ništa ne duguje.“
„Ali zbog njega ste povrijeđeni.“
„Zbog njega sam skrenula. To nije isto.“
Onda je rekla nešto što Luka očigledno nije znao.
Osiguranje joj je pokrilo liječenje.
Sestra joj je plaćala račune.
Nisu gladovali.
„Zašto ste onda uzimali hranu?“
Nasmijala se.
„Prve sedmice sam pokušala da ga odbijem. Došao je sljedećeg dana sa tri kese.“
Luka je tvrdoglavo dolazio.
Sanela je na kraju shvatila da hranu ne donosi samo zbog njih.
Donosio ju je jer nije mogao sebi oprostiti što je pobjegao.
„Pustila sam ga“, rekla je, „jer sam mislila da će poslije nekoliko sedmica prestati.“
Nije.
Šest mjeseci.
Vratili smo se u pekaru.
Izvadio sam 486 KM.
Vesna nije htjela uzeti.
„Dug sam već precrtala.“
„Zašto ste onda mene zvali?“
Okrenula je svesku.
Ispod Lukinog imena bilo je još 11 imena.
Pored svakog iznos.
„Šta je ovo?“
„Ljudi koji kod mene jedu kada nemaju čime platiti.“
Vesna je godinama imala pravilo.
Ko može, plati.
Ko trenutno ne može, jede pa vrati kad može.
Neki nikada nisu vratili.
„A Luka?“
„On je prije tri dana došao i pitao može li vikendom raditi kod mene dok ne otplati 486 maraka.“
Zato me je pozvala.
„Dijete treba završiti školu, a ne mjesecima prati plehove zbog sendviča koje mu niko nije tražio.“
Pogledao sam novac u ruci.
„Onda ovako.“
Ostavio sam 486 KM.
„Ne za Luku.“
„Nego?“
Pokazao sam na ostala imena.
„Skinite od njihovih dugova.“
Vesna me nekoliko sekundi gledala.
„Ne ide to tako.“
„Zašto?“
„Jer ćete napraviti problem.“
„Kakav problem može napraviti plaćen račun?“
Nasmijala se.
Uzela je svesku i precrtala prvo ime.
Sutradan se dogodilo upravo ono na šta je mislila.
Jedan čovjek je došao vratiti svojih 35 KM.
Vesna mu je rekla da je dug već plaćen.
„Ko je platio?“
„Neko.“
Čovjek je izvadio 35 KM.
„Onda ovo ostavite za sljedećeg.“
Za nekoliko dana isto je uradila još jedna žena.
Pa treća.
Od mojih 486 KM nastalo je nešto potpuno čudno.
Ljudi kojima je dug bio oprošten ostavljali su novac za druge.
Vesna je prestala zapisivati dugove.
Na zid je stavila običnu staklenu teglu.
Na njoj:
„AKO MOŽEŠ – OSTAVI.
AKO TI TREBA – UZMI RUČAK.“
Luka je ipak počeo raditi subotom.
Ne zato što je morao.
Htio je.
Sanela se nakon nekoliko mjeseci oporavila i vratila na posao.
Jednog dana došla je u pekaru sa djecom.
Luka joj je automatski počeo pakovati dvije kifle i sendviče.
„Koliko?“ pitala je.
„Ništa.“
„Ne.“
Stavila je 50 KM u teglu.
Luka ju je pogledao.
„To je previše.“
„Znam.“
„Pa zašto?“
Pokazala je prema njemu.
„Jer je neko meni šest mjeseci donosio previše.“
Kad smo naveče zatvarali pekaru, pitao sam Vesnu koliko je novca u tegli.
Prebrojala je.
512 KM.
Više nego što je Luka ikada dugovao.
Pogledao sam ga.
„Izgleda da si vratio dug.“
Odmahnuo je glavom.
„Nisam.“
„Kako nisi?“
Uzeo je teglu i vratio je na policu.
„Ako ga vratim, onda se ovo završava. Bolje neka još malo traje.“