Telefon mi je zazvonio usred sastanka.
„Gospodine, vaš automobil je upravo osvojio prvo mjesto na našem takmičenju.“
Pogledao sam kroz prozor.
Moj automobil je bio parkiran ispred firme.
„Kakvom takmičenju?“
„Izbor najljepšeg restauriranog automobila. Vaša crvena Alfa je pobijedila.“
„Ja vozim sivog Golfa.“
Žena je zaćutala.
„Jeste li vi Dejan Popović?“
„Jesam.“
„Onda imamo mali problem.“
Poslala mi je fotografiju.
Na pozornici je stajala crvena Alfa Romeo iz sedamdesetih.
Pored nje tabla:
VLASNIK: DEJAN POPOVIĆ
Nagrada: 5.000 KM.
„Nikada nisam vidio taj auto.“
„Ali prijava je na vaše ime.“
Na njoj su bili moj broj telefona i moja adresa.
Potpis nije bio moj.
Organizatori su mi rekli da je automobil dovezao stariji čovjek, ostavio ključeve i rekao:
„Dejan će doći po njega ako pobijedi.“
Onda je nestao.
Poslije posla otišao sam na sajam.
Alfa je stvarno bila tamo.
Savršeno sređena.
Čovjek iz komisije pružio mi je ključeve.
„Čestitamo.“
„Ne mogu uzeti tuđi auto.“
„Prema dokumentima, auto je vaš.“
„Kakvim dokumentima?“
Otvorio je fasciklu.
Saobraćajna dozvola.
Moje ime.
Broj šasije.
Sve uredno.
Automobil je prebačen na mene prije 11 dana.
Odmah sam nazvao policiju.
Provjerili su.
Nije ukraden.
Nije bilo prijave.
Prethodni vlasnik bio je čovjek po imenu Vlado Babić.
„Poznajete ga?“ pitao je policajac.
„Nikad čuo.“
Pozvali smo broj iz ugovora.
Isključen.
U pretincu automobila pronašao sam kovertu.
Na njoj:
„DEJANE, PRIJE NEGO ŠTO ODBIJEŠ AUTO, OTVORI GEPEK.“
„Ovo postaje sve gluplje“, rekao sam.
Otvorio sam gepek.
Unutra rezervna guma.
Kutija s alatom.
I veliki kartonski natpis:
„DUG JE PLAĆEN.“
Ispod njega fotografija iz 2007. godine.
Na slici sam bio ja.
Imao sam dvadeset dvije godine.
Stajao sam pored crvene Alfe.
Odjednom sam se sjetio.
„Nemoguće.“
Te godine sam radio preko ljeta na autopraonici.
Jednog dana pojavio se čovjek sa starom, poluraspadnutom Alfom.
Motor mu se pregrijavao.
Nije imao novca kod sebe.
Pitao me zna li neko u blizini mehaničara.
Moj stric je imao radionicu.
Odvezao sam ga tamo.
Popravka je koštala oko 300 maraka.
Čovjek nije mogao platiti.
Stric nije htio ni čuti za čekanje.
Ja sam imao novac koji sam štedio za more.
Dao sam 300 KM.
Čovjek mi je obećao:
„Vratiću ti sljedeće sedmice.“
Nikada se nije pojavio.
Stric me mjesecima zezao.
„Kako ti je prijatelj s Alfom?“
Poslije sam potpuno zaboravio.
„Vlado“, rekao sam.
Na poleđini fotografije bilo je napisano:
„Rekao sam da ću vratiti.“
Pronašli smo adresu iz starog ugovora.
Tamo je danas živjela njegova kćerka, Sanja.
Čim sam spomenuo Alfu, nasmijala se.
„Znači tata je uspio.“
„Gdje je on?“
„U Njemačkoj.“
„Zašto mi je poklonio automobil vrijedan mnogo više od 300 maraka?“
„Nije vam ga poklonio zbog 300 maraka.“
Ispričala mi je ostatak priče.
Vlado je tog ljeta 2007. išao na razgovor za posao.
Da mu automobil nije popravljen, ne bi stigao.
Dobio je posao.
Nekoliko mjeseci kasnije otišao je u Njemačku.
Tamo je ostao skoro dvadeset godina.
„Zašto mi jednostavno nije vratio novac?“
„Pokušao je.“
Vratio se na autopraonicu.
Ja više nisam radio tamo.
Otišao je kod mog strica.
Radionica je bila zatvorena.
Nije znao moje prezime.
Imao je samo ime:
Dejan.
„Kako me onda sada pronašao?“
Sanja je pokazala fotografiju.
Prije nekoliko mjeseci objavila ju je na internetu.
Njen otac je godinama čuvao sliku čovjeka koji mu je pomogao.
Neko me prepoznao.
Vlado je pronašao moj profil.
„I odmah mi prepisao auto?“
„Ne.“
Tu je priča postala smiješna.
Alfu je godinama restaurirao.
Kada je završio, supruga mu je rekla:
„Ili prodaj taj auto ili se preseli u garažu.“
Vlado nije htio prodati.
Sjetio se mene.
„Tata je rekao da automobil postoji samo zato što ste mu vi onog dana pomogli.“
„Ali vrijedi možda 30.000 KM.“
„Znam.“
„Ne mogu to prihvatiti.“
Sanja se nasmijala.
„Rekao je da ćete upravo to reći.“
Pružila mi je drugu kovertu.
Unutra poruka:
„Ako kažeš da je previše, duguješ mi još 17 godina kamate.“
Nazvao sam Vladu.
Javio se iz Njemačke.
„Jesi dobio Alfu?“
„Jesam.“
„Je li pobijedila?“
„Jeste.“
„Znao sam.“
„Vlado, ne mogu uzeti auto.“
„Možeš.“
„Dao sam ti 300 maraka.“
„Nisi mi dao 300 maraka.“
„Nego?“
„Dao si ih potpunom strancu koji ti nije mogao garantovati da će ih ikada vratiti.“
Pokušavao sam ga ubijediti skoro pola sata.
Nije vrijedilo.
Na kraju sam rekao:
„Dobro. Zadržaću je.“
„Pametno.“
„Ali nagradu od 5.000 neću.“
„Šta ćeš s njom?“
Tu sam već imao ideju.
Otišao sam do stričeve stare radionice.
Moj rođak ju je ponovo otvorio i danas je tamo radio.
Dogovorili smo se da od nagrade svake godine besplatno popravljamo nekoliko automobila ljudima koji stvarno nemaju novca.
Kada sam to rekao Vladi, ćutao je nekoliko sekundi.
„Dejane?“
„Šta?“
„Sad mi opet duguješ.“
„Kako sad ja tebi dugujem?“
„Ukrao si mi ideju.“
Počeo sam se smijati.
Alfu i danas imam.
Najsmješnije je što je skoro nikada ne vozim.
Prvi put kada sam došao njome kod strica, obišao ju je tri puta.
„Čija je?“
„Moja.“
„Odakle ti?“
„Sjećaš se onih 300 maraka zbog kojih si me zezao cijelo ljeto?“
Pogledao je automobil.
Pa mene.
Pa ponovo automobil.
„Nemoj me zezati.“
„Ne zezam.“
Otvorio je haubu, pregledao motor i rekao:
„Dobro si prošao.“
„Zašto?“
„Da si onom čovjeku dao 500 maraka, možda bi ti danas morao poslati Ferrari.“