Čovjek je deset godina svake večeri zaključavao malu radionicu tačno u sedam — jedne večeri ostavio je vrata otvorena zbog dječaka kojeg nikada ranije nije vidio
Branko je popravljao bicikle gotovo trideset godina.
Njegova radionica bila je mala, stara i toliko zatrpana alatima da je samo on znao gdje se šta nalazi.
Imao je jedno pravilo.
U sedam sati zatvara.
Nije bilo važno ko dođe.
„Sutra.“
Komšije su se šalile da bi Branko zatvorio i da mu predsjednik države donese bicikl u 19:01.
A onda je jedne kišne večeri već spuštao metalnu roletnu kada je začuo:
„Čiko, čekajte!“
Dječak je trčao prema njemu gurajući bicikl.
Lanac je visio, a zadnja guma bila potpuno prazna.
„Zatvoreno“, rekao je Branko po navici.
Dječak je spustio pogled.
„Dobro.“
Okrenuo se i počeo gurati bicikl niz ulicu.
„Gdje ćeš?“
„Kući.“
„Gdje ti je kuća?“
Dječak je pokazao prema brdu.
Skoro šest kilometara dalje.
Branko je pogledao kišu.
Pa sat.
19:04.
Prvi put poslije mnogo godina ponovo je podigao roletnu.
„Ulazi.“
—
Dječak se zvao Luka i imao je četrnaest godina.
Dok je Branko popravljao lanac, primijetio je da bicikl nije samo pokvaren.
Bio je u katastrofalnom stanju.
Kočnice jedva da su radile.
Gume su bile istrošene.
Prednji točak iskrivljen.
„Ko ti je dao ovo?“
„Moj je.“
„Znam da je tvoj. Odakle ti?“
„Kupio sam.“
Branko ga je pogledao.
„Koliko si ga platio?“
„Trideset maraka.“
„Previše.“
Luka se nasmijao.
„Bio je pedeset.“
—
Branko je završio popravku.
„Koliko sam dužan?“, pitao je dječak.
„Ništa.“
Luka je odmah izvadio nekoliko zgužvanih novčanica.
„Imam.“
„Rekao sam ništa.“
„Neću džabe.“
Branko je uzeo dvije marke.
„Eto. Sad nije džabe.“
Luka je zadovoljan izašao.
—
Sljedećeg dana ponovo se pojavio.
Ovoga puta u šest.
„Opet lanac?“, pitao je Branko.
„Ne.“
„Guma?“
„Ne.“
„Šta onda?“
Luka je iz ranca izvadio dvije kifle.
„Mama je pravila.“
Spustio ih je na sto.
„Za juče.“
Branko je pokušao odbiti.
Dječak je već izašao.
—
Nekoliko dana kasnije Luka se ponovo pojavio.
Stajao je na vratima i gledao kako Branko mijenja kočnice na jednom biciklu.
„Šta gledaš?“
„Kako radite.“
„Zašto?“
„Zanima me.“
Branko mu je pružio ključ.
„Onda nemoj gledati. Drži ovo.“
Tako je počelo.
—
Luka bi poslije škole svraćao u radionicu.
Prvo je samo dodavao alat.
Onda je naučio zakrpiti gumu.
Pa namjestiti lanac.
Pa podesiti kočnice.
Branko mu nikada nije rekao da dođe.
Ali nikada mu nije rekao ni da ode.
Jednog dana pitao ga je:
„Šta će ti toliko taj bicikl?“
Luka je odgovorio:
„Idem njime na posao.“
Branko je podigao obrve.
„Kakav posao sa četrnaest godina?“
Luka je vikendom pomagao čovjeku koji je prodavao povrće na pijaci.
Slagao je gajbe i čistio tezgu.
Novac je davao majci.
Otac ih je napustio nekoliko godina ranije.
Majka je radila kao čistačica.
„Ona zna da radiš?“
„Zna.“
„A zna da visiš ovdje svaki dan?“
„Kažem joj da učim.“
Branko ga je pogledao.
„Pa i učiš.“
—
Prošlo je nekoliko mjeseci.
Jednog jutra Branko je došao pred radionicu i pronašao Luku kako sjedi na stepenicama.
Bicikl je bio pored njega.
„Šta radiš ovdje u sedam ujutro?“
Dječak je ćutao.
„Luka?“
„Ukralo mi se.“
„Šta?“
„Novac.“
Tri mjeseca je štedio za školski izlet.
Novčanik mu je nestao na pijaci.
Sutradan je bio posljednji dan za uplatu.
„Koliko?“
„Osamdeset maraka.“
Branko je otključao radionicu.
Iz ladice izvadio novac.
„Ne.“
„Nisam te pitao.“
„Neću.“
„Dobro.“
Vratio je novac u ladicu.
Nije raspravljao.
—
Poslije škole Luka je ponovo došao.
Na stolu ga je čekao stari bicikl.
„Čiji je?“
„Moj.“
„Šta ćemo s njim?“
„Ti ćeš ga popraviti.“
Luka se nasmijao.
„Zašto?“
„Jer ja neću.“
Naredna dva dana dječak je rastavio bicikl.
Očistio ga.
Promijenio sajle.
Popravio kočnice.
Stavio druge gume koje je Branko imao u skladištu.
Kada je završio, bicikl je izgledao potpuno drugačije.
Branko ga je fotografisao i stavio oglas.
Prodan je istog dana.
Za sto dvadeset maraka.
Branko je Luki pružio osamdeset.
„Zaradio si.“
„A ostatak?“
„Dijelovi.“
Luka je prihvatio.
Otišao je na izlet.
—
Godine su prolazile.
Luka je završio školu.
Upisao mašinstvo.
Tokom raspusta i dalje bi dolazio u radionicu.
Branko je postajao sporiji.
Ruke su mu se tresle.
Vid više nije bio kao nekada.
Jednog dana Luka je primijetio da na vratima više nema natpisa sa radnim vremenom.
„Gdje je tabla?“
„Skinuo.“
„Zašto?“
Branko je slegnuo ramenima.
„Uskoro zatvaram.“
„Večeras?“
„Zauvijek.“
—
Branko nije imao djece.
Žena mu je preminula nekoliko godina ranije.
Odlučio je prodati lokal i otići kod sestre u drugi grad.
Luka nije pokušavao da ga odgovori.
Samo je pitao:
„Šta ćete sa alatom?“
„Prodati.“
„Koliko tražite?“
Branko se počeo smijati.
„Ti još nemaš ni pravi posao.“
„Pitao sam koliko.“
„Previše.“
—
Nekoliko sedmica kasnije Branko je posljednji put očistio radionicu.
U sedam sati spustio je roletnu.
Ovoga puta nije planirao ponovo je podići.
Ključ je ostavio vlasniku lokala.
I otišao.
—
Skoro dvije godine kasnije vratio se u grad zbog porodične proslave.
Prošao je starom ulicom.
Na mjestu njegove radionice još je bila radionica za bicikle.
Samo je natpis bio novi.
„LUKA — SERVIS BICIKALA“
Branko je stajao preko puta i gledao.
Bilo je 19:12.
Svjetlo je još gorjelo.
Vrata su bila otvorena.
Prišao je.
Unutra je Luka popravljao mali bicikl.
Pored njega je stajala djevojčica od desetak godina.
„Gotovi smo za pet minuta“, rekao joj je.
„Ali zar ne zatvarate u sedam?“
Luka se nasmijao.
„Obično.“
Tada je ugledao Branka.
Nekoliko trenutaka nije rekao ništa.
Zatim je pokazao prema zidu.
Na njemu je visio Brankov stari ključ za pedale.
„To nisam htio prodati.“
Branko ga je pogledao.
„Nisi valjda sve ovo napravio zbog jednog pokvarenog lanca?“
Luka se nasmijao.
„Nije bio samo lanac.“
—
Branko je te večeri ostao do zatvaranja.
Kada je djevojčica otišla sa popravljenim biciklom, Luka je pogledao sat.
19:26.
„Kasnimo.“
Branko je prišao vratima.
„Nekad nije strašno.“
I zajedno su spustili roletnu.
Jer Luka se poslije toliko godina nije najviše sjećao bicikla koji mu je Branko popravio. Sjećao se četiri minute poslije sedam — trenutka kada je jedan tvrdoglavi majstor prekršio vlastito pravilo i otvorio vrata dječaku koji tada nije znao da će jednog dana kroz ista vrata ulaziti kao vlasnik.