Čovjek mi je platio kafu novčanicom od 100 eura i rekao da zadržim kusur
Radila sam jutarnju smjenu u malom kafiću preko puta željezničke stanice.
Bilo je nešto poslije šest ujutro kada je ušao muškarac kojeg nikada ranije nisam vidjela.
Imao je oko četrdeset godina, mokru jaknu i mali crni kofer. Izgledao je kao neko ko nije spavao cijelu noć.
Sjeo je za sto pored prozora.
„Jednu običnu kafu.“
Donijela sam mu je.
Nije koristio telefon niti čitao novine. Samo je gledao prema stanici.
Dvadesetak minuta kasnije prišao je šanku.
Račun je bio dva eura.
Pružio mi je novčanicu od sto.
„Nemam dovoljno sitnog da vam vratim“, rekla sam.
„Ne morate.“
Pomislila sam da nisam dobro čula.
„Kafa je dva eura.“
„Znam. Zadržite ostatak.“
Gurnula sam novčanicu prema njemu.
„Ne mogu uzeti 98 eura bakšiša.“
Tada se prvi put nasmijao.
„Možete. Samo uradite jednu stvar za mene.“
Odmah mi je postalo neprijatno.
„Kakvu?“
Pokazao je prema stolu na kojem je sjedio.
„U deset sati naručite dvije kafe i stavite ih na taj sto.“
„Za koga?“
„Vidjećete.“
Uzeo je kofer i izašao.
Četiri sata kasnije još sam razmišljala o njemu.
U 9:55 napravila sam dvije kafe.
Osjećala sam se pomalo glupo dok sam ih nosila do praznog stola.
U 10:03 u kafić je ušla starija žena.
Pogledala je po prostoriji, ugledala dvije šoljice i prišla mi.
„Je li ovo sto broj šest?“
„Jeste.“
Sjela je.
„Čekate nekoga?“, pitala sam.
„Valjda.“
Nije djelovala sigurno.
Prošlo je deset minuta.
Pa dvadeset.
Niko nije došao.
Kafa se ohladila.
Žena je nekoliko puta pogledala prema vratima, a onda iz torbe izvadila malu fotografiju.
Primijetila sam muškarca sa slike.
Bio je to čovjek od jutros.
Prišla sam joj.
„Izvinite… poznajete li ovog čovjeka?“
Pogledala me iznenađeno.
„To je moj sin.“
Objasnila sam joj šta se dogodilo.
Čim sam spomenula novčanicu od sto eura, žena je spustila pogled.
„Znači bio je ovdje.“
„Trebalo je da se nađete?“
„Da.“
„Zašto onda nije ostao?“
Nije odgovorila.
Poslije nekoliko minuta ustala je i otišla.
Na stolu je ostavila fotografiju.
Potrčala sam za njom, ali već je ušla u taksi.
Fotografiju sam stavila iza šanka.
Mislila sam da je priča završena.
Nije.
Sljedećeg jutra muškarac se ponovo pojavio.
Bez kofera.
Sjeo je na isto mjesto.
Prišla sam mu.
„Vaša majka je juče bila ovdje.“
„Znam.“
„Kako znate?“
„Vidio sam je.“
Zastala sam.
„Bili ste ispred?“
Klimnuo je.
„Zašto niste ušli?“
Dugo je ćutao.
Onda mi je rekao da se zove Aleksandar.
Sa majkom nije razgovarao skoro jedanaest godina.
Nisu se posvađali zbog novca.
Nije bilo nasljedstva ni neke velike porodične tajne.
Sve je počelo jednom rečenicom.
Aleksandar je sa dvadeset devet godina dobio posao u inostranstvu.
Majka nije željela da ode.
Na njihovom posljednjem ručku rekla mu je:
„Ako sada odeš, nemoj se vraćati kada ti tamo ne uspije.“
On je ustao od stola.
„Ne brini. Neću se vratiti ni ako mi uspije.“
I održao je riječ.
Jedanaest godina.
U međuvremenu se oženio, dobio kćerku i razveo.
Njegova majka nikada nije upoznala unuku.
„Zašto ste se sada vratili?“
Aleksandar je izvadio telefon.
Pokazao mi je fotografiju djevojčice.
„Ona me pitala zašto nema baku.“
To pitanje ga je natjeralo da prvi put poslije mnogo godina pozove majku.
Dogovorili su se da se sretnu u našem kafiću.
„Pa zašto niste ušli?“
„Došao sam prerano. Kada sam je vidio kako prilazi, nisam mogao.“
„Čega ste se bojali?“
Nasmijao se bez imalo veselja.
„Da će ponoviti ono što je rekla prije jedanaest godina.“
Izvadila sam fotografiju koju je njegova majka ostavila.
„Ovo je zaboravila.“
Aleksandar ju je okrenuo.
Na poleđini je nešto pisalo.
Nisam ranije primijetila.
Čitao je nekoliko sekundi.
Onda je sjeo.
„Šta piše?“
Pružio mi je fotografiju.
Na poleđini je rukom bilo napisano:
„Doći ću sutra u isto vrijeme. I prekosutra. I svaki dan ove sedmice. Jednom ćeš valjda skupiti hrabrost da uđeš.“
Sljedećeg jutra u 9:50 Aleksandar je već sjedio za stolom broj šest.
„Dvije kafe“, rekao je.
Ovoga puta ih je platio tačno četiri eura.
U 10:02 vrata su se otvorila.
Njegova majka je ušla.
Zastala je kada ga je ugledala.
Niko nije rekao ništa.
Aleksandar je ustao.
Majka mu je prišla i udarila ga otvorenim dlanom po ramenu.
„Jedanaest godina, budalo jedna.“
A onda ga je zagrlila.
Stajali su tako možda minut.
Ja sam se pravila da brišem aparat za kafu.
Nakon nekog vremena Aleksandar me pozvao.
Pokazao je majci fotografiju svoje kćerke.
„Ovo je Ema.“
Žena je gledala ekran i plakala.
„Koliko ima godina?“
„Sedam.“
„Zna li za mene?“
Aleksandar se nasmijao.
„Zbog nje sam ovdje.“
Ostali su skoro tri sata.
Kada su krenuli, Aleksandar je na šanku ostavio novčanicu od deset eura.
„Opet previše“, rekla sam.
„Ovaj put je namjerno.“
Njegova majka ga je povukla za rukav.
„Nemoj rasipati pare.“
Pogledao me i nasmijao se.
„Vidite zašto sam otišao?“
Čula sam je kako mu odgovara dok su izlazili:
„A vidiš zašto si se vratio.“
Novčanicu od sto eura koju mi je dao prvog jutra dugo nisam potrošila.
Držala sam je u ladici iza šanka.
Ne zato što je vrijedila sto eura.
Nego zato što me podsjećala koliko ponekad skupo platimo nekoliko riječi koje smo izgovorili u ljutnji — i koliko malo zapravo košta da se vratimo i pokušamo ponovo.