Kad sam se vratila s mora, u mom stanu je živjela druga žena
Sedam dana odmora trebalo je da mi bude prvi pravi predah nakon skoro dvije godine.
Živjela sam sama u iznajmljenom stanu u centru grada, radila gotovo bez slobodnog vikenda i konačno sam odlučila ugasiti telefon i otići s prijateljicom na more.
Vratila sam se u nedjelju oko deset naveče.
Dovukla sam kofer do trećeg sprata, pronašla ključ i pokušala otključati vrata.
Ključ nije ulazio.
Pokušala sam ponovo.
Ništa.
Prvo sam pomislila da je brava zaglavila.
Onda su se vrata otvorila iznutra.
Preda mnom je stajala žena u pidžami.
Nikada je ranije nisam vidjela.
Gledale smo jedna drugu nekoliko sekundi.
„Izvolite?“, pitala je.
Pogledala sam broj na vratima.
17.
Moj stan.
„Šta vi radite u mom stanu?“
Žena se namrštila.
„Vašem? Ja živim ovdje.“
Pomislila sam da sam umorna i da se događa neka glupa zabuna.
„Ja ovdje živim već tri godine.“
„Ja sam se uselila prije pet dana.“
Srce mi je počelo lupati.
Pokušala sam pogledati iza nje.
Moj ormarić za cipele bio je tu.
Moja polica.
Moja slika na zidu.
Ali na stolici u hodniku stajala je njena jakna.
„Ko vam je dao ključ?“
„Vlasnik.“
„Koji vlasnik?“
Izgovorila je ime čovjeka kojeg nikada nisam čula.
Izvadila sam telefon i odmah pozvala svog stanodavca, gospodina Tomislava.
Nije se javljao.
Žena je uzela svoj telefon.
„Ja imam ugovor.“
„I ja imam ugovor.“
Obje smo ih donijele.
Moj je bio potpisan prije tri godine.
Njen prije šest dana.
Adresa ista.
Stan isti.
Ali ime vlasnika različito.
Tada smo obje shvatile da nešto ozbiljno nije u redu.
Pozvale smo policiju.
Dok smo čekale, žena me pustila unutra.
Zvala se Katarina.
Došla je iz drugog grada zbog novog posla. Stan je pronašla preko oglasa. Razgledala ga je dok sam ja već bila na moru.
„Ali moje stvari su bile unutra.“
„Čovjek mi je rekao da prethodna stanarka upravo seli i da će stvari biti odnesene.“
Ništa nije bilo odneseno.
Moja odjeća i dalje je bila u ormaru.
Laptop sam ponijela sa sobom, ali sve ostalo bilo je tu.
Jedino je jedna ladica u spavaćoj sobi bila prazna.
U njoj sam držala dokumente.
Pasoš sam imala kod sebe.
Ali kopija ugovora o radu, stari računi i nekoliko drugih papira nestali su.
Policija je uzela Katarinin ugovor i broj čovjeka kojem je platila depozit i prvu kiriju.
Broj više nije postojao.
Oglas je bio obrisan.
„Prevarena sam“, rekla je Katarina.
Izgledala je kao da će zaplakati.
Bilo mi je žao nje, ali mene je mučilo nešto drugo.
Kako je taj čovjek ušao u moj stan?
Ključ su imali samo ja i Tomislav.
Sljedećeg jutra konačno sam dobila stanodavca.
Kada sam mu objasnila šta se dogodilo, nekoliko sekundi nije rekao ništa.
Onda je došao.
Čim je vidio Katarinin ugovor, rekao je:
„Ovo nije moj potpis.“
Pokazali smo mu ime navodnog vlasnika.
Odmah je problijedio.
„Poznajete ga?“, pitala sam.
Sjeo je za kuhinjski sto.
„To je moj brat.“
Nisam ni znala da ima brata.
Zvao se Robert.
Stan je nekada pripadao njihovoj majci. Poslije njene smrti ostavila ga je Tomislavu.
Robert je smatrao da je stan trebalo da pripadne njemu.
Godinama nisu razgovarali.
„Ali kako je imao ključ?“
Tomislav je pogledao bravu.
„Zato što je ovo nekada bio njegov stan.“
Prije nego što je njihova majka umrla, Robert je nekoliko mjeseci živio ovdje.
Očigledno je zadržao kopiju ključa.
„Znao je da idem na more?“
Tomislav nije mogao znati.
A onda sam se sjetila.
Tri dana prije putovanja ispred zgrade me zaustavio nepoznati muškarac.
Pitao je da li je ovo broj 28 jer navodno traži prijatelja.
Rekla sam mu da jeste.
Vidjevši kofer pored mene, našalio se:
„Negdje se putuje?“
„Sedam dana odmora“, odgovorila sam.
Čovjek je bio Robert.
Čekao je da odem.
Ušao je u stan, fotografisao ga, objavio oglas i organizovao razgledanje.
Katarini je rekao da požuri jer ima još zainteresovanih.
Uzela je stan istog dana.
Platila mu je 1.200 eura.
Mislila sam da je to cijela prevara.
Nije bila.
Policija je otkrila da Katarina nije bila jedina.
Robert je posljednjih nekoliko godina na sličan način „iznajmljivao“ nekretnine koje nisu bile njegove.
Ali najčudnije otkriće nije imalo veze s njim.
Tokom provjere vlasništva policija je pronašla problem u dokumentima mog stana.
Tomislav formalno nije bio njegov jedini vlasnik.
Polovina stana pripadala je osobi za koju nije znao da postoji.
Njegov otac je iz prvog braka imao kćerku.
Tomislav i Robert imali su polusestru.
Zvala se Mirjana i više od trideset godina živjela je u Švedskoj.
Kada je njihova majka umrla, stan zapravo nije mogao jednostavno pripasti Tomislavu jer dio vlasništva nije ni bio njen.
Robertova prevara otvorila je porodični problem star decenijama.
Katarina je ubrzo pronašla drugi stan.
Novac joj nije odmah vraćen, ali postupak protiv Roberta je pokrenut.
Ja sam ostala još nekoliko mjeseci, a zatim se preselila.
Prije odlaska našla sam se s Katarinom na kafi.
Smijale smo se činjenici da smo se upoznale tako što smo obje tvrdile da živimo u istom stanu.
„Znaš šta je najgore?“, rekla je.
„Šta?“
„Prve večeri sam mislila da si ti prevarant.“
„I ja sam mislila da si provalnik.“
Podigla je šolju.
„Dobro smo prošle.“
„Kako smo dobro prošle?“
„Mogle smo postati cimerke.“
Godinu dana kasnije Katarina mi je bila jedna od gošći na rođendanu.
A sve je počelo onog trenutka kada sam se vratila s odmora i otkrila da moj ključ više ne otvara vrata mog vlastitog stana.