„GODINAMA SAM ČEKAO TRANSPLANTACIJU BUBREGA. KADA SAM SE POSLIJE OPERACIJE PROBUDIO, U KREVETU PORED MENE LEŽAO JE MOJ NAJBOLJI DRUG. TADA SAM SAZNAO ŠTA JE URADIO.“
Problemi sa bubrezima počeli su mi mnogo ranije nego što sam očekivao.
U početku sam vjerovao da će terapije pomoći, ali moje stanje se postepeno pogoršavalo.
Na kraju mi je doktor rekao ono čega sam se najviše plašio.
„Trebaće vam transplantacija.“
Porodica se odmah testirala.
Majka nije mogla biti donor zbog zdravstvenih problema, otac nije odgovarao, a sestra takođe nije bila kompatibilna.
Vrijeme je prolazilo.
Moj najbolji prijatelj Nikola bio je uz mene gotovo svakog dana.
Poznavali smo se još iz osnovne škole.
Vozio me na preglede, čekao ispred bolnice i uvijek pokušavao da me nasmije.
Jednom me je pitao:
„Šta ako ti ja odgovaram?“
Odmah sam odbio.
„Ne dolazi u obzir.“
„Zašto?“
„Zato što si zdrav čovjek. Nećeš ići pod nož zbog mene.“
Više to nismo pominjali.
Barem sam ja tako mislio.
Nekoliko mjeseci kasnije dobio sam poziv iz bolnice.
„Imamo odgovarajućeg živog donora.“
Nisam mogao vjerovati.
Pitao sam ko je.
Rekli su mi da donor za sada želi da ostane anoniman i da su sve procedure uredno obavljene.
Operacija je zakazana.
Kada sam se probudio, trebalo mi je nekoliko trenutaka da shvatim gdje sam.
Okrenuo sam glavu.
U krevetu nedaleko od mene ležao je Nikola.
Prvo sam pomislio da nešto nije u redu s njim.
„Šta ti radiš ovdje?“
Jedva se nasmijao.
Tada sam pogledao zavoje.
Sve mi je postalo jasno.
„Nemoj mi reći…“
„Ja sam.“
Nisam znao da li da ga zagrlim ili da vičem na njega.
„Rekao sam ti da to ne radiš!“
Nikola se samo nasmijao.
„Zato ti nisam ni rekao.“
„Ali zašto?“
Tada se uozbiljio.
„Sjećaš li se kada smo imali sedamnaest godina i kada sam doživio onu saobraćajnu nesreću?“
Naravno da sam se sjećao.
Bio je zarobljen u automobilu.
Ja sam prvi dotrčao i ostao uz njega dok nije stigla pomoć.
„Dok sam bio unutra, svi su govorili da se auto može zapaliti. Ti nisi otišao.“
„Kakve to veze ima?“
Pogledao me je.
„Ti si tada rizikovao život da ne ostanem sam. Ja sam sada imao priliku da uradim nešto za tebe bez ikakvog razmišljanja.“
Nisam mogao da odgovorim.
Samo sam počeo plakati.
Nikola se nasmijao i rekao:
„Nemoj sad da praviš dramu. Trebaće mi pomoć kad budemo stari.“
Prošlo je nekoliko godina od operacije.
Obojica smo dobro.
Nikola se i dalje šali da sada imam „njegov rezervni dio“.
Ali meni nikada nije smiješno kada pomislim šta je učinio.
Na njegovom rođendanu svake godine pošaljem mu istu poruku:
„Srećan rođendan čovjeku zbog kojeg ja imam dva.“