„Gospodine, je li ovo vaš novčanik?“
Okrenuo sam se. Iza mene je stajala djevojka od možda dvadesetak godina i držala crni novčanik.
„Nije.“
„Sigurno? Ispao je odmah iza vas.“
Otvorila ga je da pronađe dokument.
Unutra nije bilo lične karte.
Nije bilo bankovnih kartica.
Samo 2.000 maraka u kešu i mali papirić na kojem je hemijskom bilo napisano:
„Ako ovo pronađeš, nemoj zvati policiju.“
Pogledali smo se.
„Ovo više nije običan izgubljeni novčanik“, rekla je.
Bili smo na parkingu velikog tržnog centra. Ljudi su prolazili pored nas, automobili izlazili, kolica lupala jedna o druga.
„Predajmo ga obezbjeđenju“, rekao sam.
Djevojka je klimnula.
Napravili smo možda deset koraka kada je iza nas neko povikao:
„STANITE!“
Okrenuli smo se.
Prema nama je trčao muškarac u sivom duksu.
„Novčanik! Moj je!“
Djevojka ga je čvršće uhvatila.
„Možete li dokazati?“
„Crni. Unutra novac.“
„Koliko?“
Čovjek je zastao.
„Oko hiljadu.“
Pogledali smo se.
Nije znao koliko je unutra.
„Nije vaš“, rekao sam.
Lice mu se potpuno promijenilo.
„Dajte mi novčanik.“
„Idemo do obezbjeđenja.“
Prišao je korak bliže.
„Rekao sam da mi ga date.“
Tada sam primijetio nešto iza njega.
Na drugom kraju parkinga stajala je starija žena.
Nije prilazila.
Samo je gledala prema nama i panično odmahivala glavom.
Kao da pokušava reći:
Nemojte mu dati.
Muškarac se okrenuo da vidi šta gledam.
Žena je istog trenutka krenula prema ulazu tržnog centra.
„Čekajte!“, viknuo sam.
Muškarac je potrčao za njom.
Djevojka pored mene šapnula je:
„Šta sad?“
Pogledao sam novčanik.
Na papiriću je, ispod prve rečenice, sitnim slovima bilo napisano još nešto što ranije nismo primijetili.
Pročitao sam.
„Ako muškarac u sivom kaže da je novčanik njegov, laže. Novac pripada ženi koja stoji kod apoteke.“
„Onoj ženi“, rekao sam.
Potrčali smo prema ulazu.
Muškarac ju je već sustigao.
Nije je dirao, ali su se raspravljali.
Kada nas je ugledala, žena je odmah pokazala prema novčaniku.
„Kod vas je?“
„Jeste.“
Muškarac se ubacio:
„To je porodična stvar.“
„Čiji je novac?“, pitao sam.
„Moj“, rekla je žena.
„Nije“, odgovorio je on.
Tada je stigao radnik obezbjeđenja.
Odveo nas je u malu prostoriju pored ulaza.
Žena se zvala Milena.
Muškarac u sivom bio je njen sin Darko.
A priča je bila mnogo manje kriminalna nego što je izgledala.
Milena je nekoliko mjeseci odvajala novac da kupi polovan automobil.
Nije bio za nju.
Bio je za njenu unuku Saru, Darkovu kćerku, koja je dobila prvi posao u drugom gradu.
Autobus do tog mjesta išao je samo dva puta dnevno.
Sara je već nekoliko puta kasnila na posao.
Milena je pronašla mali automobil za 3.600 maraka.
Imala je dvije hiljade, a Sara je uštedjela ostatak.
„A kakve veze ima novčanik?“, pitao sam.
Milena je pogledala sina.
„On ne želi da kupimo auto.“
Darko je odmah odgovorio:
„Jer je glupost davati sav novac na automobil star petnaest godina.“
„Nije tvoj novac.“
„Mama, prije mjesec dana si meni rekla da nemaš da mi pozajmiš 500 maraka.“
„Nisam rekla da nemam.“
„Šta si rekla?“
„Rekla sam da ti ne dam.“
Djevojka koja je pronašla novčanik okrenula se da sakrije smijeh.
Sad mi je bilo jasnije.
Ali jedna stvar nije.
„Zašto ste onda ostavili novčanik na parkingu?“
Milena se zacrvenjela.
„Nisam ga ostavila namjerno.“
„A poruka?“
„Nju jesam.“
Objasnila je.
Darko je znao da će tog jutra ići po automobil i cijelu sedmicu ju je ubjeđivao da odustane.
Milena se bojala da će joj uzeti novac „na čuvanje“, pa je ceduljicu stavila u novčanik za slučaj da joj ispadne ili da ga on uzme.
„Ali kako ste znali da će nositi sivi duks?“, pitao sam.
Pogledala ga je.
„On ima pet istih.“
Darko je spustio glavu.
Čak se i zaštitar nasmijao.
„Znači niko nikoga nije opljačkao?“
„Nije“, rekla je Milena.
„I novac je vaš?“
Iz torbe je izvadila potvrdu iz banke.
Podigla je dvije hiljade maraka tog jutra.
Zaštitar joj je vratio novčanik.
Mislio sam da je gotovo.
Ali Milena se okrenula prema meni i djevojci.
„Vi idete sa mnom.“
„Gdje?“
„Po automobil.“
„Zašto mi?“
Pokazala je prema Darku.
„Da imam svjedoke ako ovaj opet počne pametovati.“
Pola sata kasnije nas četvoro stajali smo pored malog crvenog automobila.
Prodavač nas je gledao zbunjeno.
„Ko kupuje auto?“
Milena je pokazala sebe.
„Ko će ga voziti?“
„Unuka.“
„A ova dvojica?“
Pokazala je mene i Darka.
„Jedan mi je sin, a drugog sam našla na parkingu.“
Prodavač više ništa nije pitao.
Auto je bio sasvim pristojan.
Darko ga je pregledao deset minuta.
Na kraju je rekao:
„Gume će uskoro trebati mijenjati.“
Milena ga je pogledala.
„Hoćeš li ih ti kupiti?“
„Hoću.“
To je bio prvi trenutak tog dana kada su se složili.
Sedmicu kasnije slučajno sam ponovo sreo Milenu u istom tržnom centru.
Prišla mi je nasmijana.
„Sara ide autom na posao.“
„Odlično.“
„A Darko joj je kupio četiri nove gume.“
„Znači pomirio se s automobilom?“
„Nije.“
„Pa zašto ih je kupio?“
Milena se nasmijala.
„Zato što je otac. Mora malo da se protivi, pa onda ipak uradi ono što treba.“
Krenula je, pa se okrenula.
„I još nešto.“
„Šta?“
„Kupila sam novi novčanik.“
„Pametno.“
„Crveni.“
„Zašto crveni?“
„Da ga sljedeći put moj sin ne može proglasiti svojim.“
Od tada, kad god vidim izgubljeni novčanik, prvo pomislim da ga treba vratiti vlasniku.
A odmah poslije toga pomislim:
Samo da se opet ne pojavi neki čovjek u sivom duksu.