„Nemoj ništa govoriti mami.“
Moj otac mi je to rekao čim sam otvorio vrata.
Imao je sedamdeset godina, stajao je u hodniku sa ogromnom sportskom torbom i izgledao kao čovjek koji se sprema pobjeći iz države.
„Šta je u torbi?“
„Ništa.“
„Tata, torba ima četrdeset kila.“
„Nema.“
Pokušao ju je podići jednom rukom.
Nije uspio.
„Dobro. Možda ima.“
Pustio sam ga unutra.
„Gdje je mama?“
„Kod frizerke.“
„I zato si došao kod mene?“
„Treba mi garaža.“
Već sam znao da mi se odgovor neće svidjeti.
„Za šta?“
Otvorio je torbu.
Unutra su bile kovanice.
Stotine njih.
Možda hiljade.
Od jedne, dvije i pet maraka.
Gledao sam torbu.
Onda njega.
„Jesi li opljačkao aparat za parking?“
„Nisam.“
„Kladionicu?“
„Ne.“
„Crkvu?“
„Jesi li ti normalan?“
„Onda odakle ti ovo?“
Sjeo je za sto.
„Skupljao sam.“
„Koliko dugo?“
„Osamnaest godina.“
Mislio sam da se šali.
Nije.
Otac je imao čudnu naviku.
Nikada nije volio nositi kovanice.
Kad god bi se vratio iz prodavnice, sitniš bi izbacio iz džepa u staru metalnu kutiju u radionici.
Kada se kutija napuni, prebaci u veću.
Pa u kantu.
Pa u drugu kantu.
„Čekaj. Sve ove godine govoriš mami da u radionici držiš šarafe?“
„I držim.“
„A ovo?“
„Ovo je bilo ispod šarafa.“
„Koliko ima?“
„Ne znam.“
„Kako ne znaš?“
„Zato sam došao.“
Pogledao me potpuno ozbiljno.
„Moramo prebrojati prije nego što se ona vrati.“
„Zašto mama ne smije znati?“
Otac se nagnuo prema meni.
„Kupujem joj nešto.“
Tu sam prestao da se smijem.
Moji roditelji su te godine slavili četrdeset pet godina braka.
„Šta kupuješ?“
„Vidjećeš.“
„Ja očigledno moram znati ako ćemo brojati tonu kovanica.“
Otac je uzdahnuo.
„Putovanje.“
Moja majka nikada nije bila dalje od nekoliko susjednih zemalja.
Godinama je pričala da bi jednom voljela vidjeti Rim.
Uvijek bi se pojavilo nešto važnije.
Krov.
Auto.
Računi.
Naša škola.
Kasnije unuci.
„Hoćeš je voditi u Rim?“
Klimnuo je.
„Ako ima dovoljno.“
Pogledao sam torbu.
„Tata, ovo je možda dvije hiljade maraka.“
„Meni treba oko tri.“
„A ako nema?“
„Onda ćemo u Budvu.“
Počeli smo brojati.
Napravili smo hrpe po 100 maraka.
Prvih sat vremena bilo je zabavno.
Drugog više nije.
Kovanice su bile svuda.
Na stolu.
Na podu.
U zdjelama.
U kutijama za cipele.
U jednom trenutku moj šestogodišnji sin ušao je u sobu.
Stao je na vrata.
„Tata, jesmo li bogati?“
„Nismo.“
Pokazao je djeda.
„A deda?“
„Deda ima problem.“
Otac mu je dao pet maraka.
„Ni riječi baki.“
Mali je odmah pitao:
„Koliko?“
Pogledao sam oca.
„Čestitam. Upravo si pokušao podmititi šestogodišnjaka.“
„Pametan je.“
„Na majku.“
Do tri popodne imali smo 2.760 maraka.
Otac je bio oduševljen.
„Dovoljno.“
„Rekao si da ti treba tri hiljade.“
„Imam ja još.“
„Gdje?“
„Kod kuće.“
„Mama ne zna ni za to?“
„Tvoja majka zna sve. Samo ne zna gdje.“
U tom trenutku zazvonio mu je telefon.
Mama.
Otac se ukočio.
„Javi se.“
„Ti.“
„Zašto ja?“
„Ako ja lažem, čuće.“
„A ako ja lažem?“
„Ti si odmalena bio bolji.“
Hvala, tata.
Javio sam se.
„Ćao, mama.“
„Je li ti otac kod tebe?“
Pogledao sam ga.
Odmahivao je glavom.
„Jeste.“
Bijesno me pogledao.
„Šta radi?“
„Pomaže mi nešto u garaži.“
„Dobro. Reci mu da kupi krompir.“
Prekinula je.
Otac je rekao:
„Mogao si reći da nisam.“
„Četrdeset pet godina si u braku i još misliš da možeš sakriti gdje si.“
Kovanice smo odnijeli u banku.
Tu se pojavio novi problem.
Radnica je pogledala dvije teške torbe.
„Jesu li sortirane?“
Otac je ponosno rekao:
„Jesu.“
„Po apoenima?“
Pogledali smo jedan drugog.
Mi smo ih sortirali u hrpe po vrijednosti.
Pomiješane.
Radnica je zatvorila oči na sekundu.
„Moraju po apoenima.“
Otac je šapnuo:
„Budva.“
„Ne odustaj.“
Vratili smo sve kući.
Još dva sata razvrstavanja.
Konačan iznos bio je 2.843 marke.
Sljedećeg dana otac je rezervisao put.
Let.
Hotel.
Četiri noći u Rimu.
Nije bilo luksuzno, ali bilo je dovoljno.
Ostalo je pitanje kako će joj reći.
Na godišnjicu smo svi došli kod njih na ručak.
Otac joj je dao malu kutiju.
Mama ju je otvorila.
Unutra jedna kovanica od dvije marke.
Pogledala ga je.
„Šta je ovo?“
„Poklon.“
„Za 45 godina braka daješ mi dvije marke?“
„Tačno.“
„Dobro.“
Stavila je kovanicu u džep.
„Onda ja tebi neću ništa.“
Otac se počeo smijati.
„Okreni je.“
Na drugoj strani zalijepio je mali papirić:
RIM – PETAK U 08:20
Mama je pročitala.
Nije reagovala.
Ponovo je pročitala.
„Šta je ovo?“
„Let.“
„Čiji?“
„Naš.“
„Kuda?“
„Piše.“
Pogledala ga je kao da govori drugim jezikom.
„Ti mene vodiš u Rim?“
„Ako hoćeš.“
„Odakle ti pare?“
Otac je pogledao mene.
Ja sam gledao u tanjir.
„Odakle ti pare?“, ponovila je.
„Od šarafa.“
Mama je odmah ustala.
„KAKVIH ŠARAFA?“
Tu smo pukli od smijeha.
Morao joj je sve priznati.
O osamnaest godina sitniša.
O kantama.
O tajnom brojanju.
O banci.
O tome kako je pokušao podmititi unuka.
Mama je slušala.
Onda je otišla u spavaću sobu.
Vratila se sa starom kutijom za cipele.
Spustila je pred njega.
Otvorila.
Unutra novac.
Otac je zanijemio.
„Šta je ovo?“
„Skupljam već deset godina.“
„Za šta?“
„Za putovanje.“
„Kakvo?“
Mama ga je pogledala.
„U Rim.“
Nikada neću zaboraviti njegovo lice.
„Ti si skupljala za isto?“
„Jesam.“
„Zašto mi nisi rekla?“
„Zašto ti meni nisi rekao?“
Ćutao je.
Mama se nasmijala.
„Eto.“
Imala je skoro 1.900 maraka.
Put je već bio plaćen.
Zato su prvi put nakon mnogo godina otišli negdje bez računanja svakog eura.
Iz Rima su mi svakog dana slali fotografije.
Koloseum.
Fontana di Trevi.
Vatikan.
Tjestenina.
Kafa.
Na posljednjoj fotografiji otac stoji ispred fontane i drži kovanicu.
Ispod je napisao:
„Kažu da je treba baciti ako želiš ponovo doći.“
Odgovorio sam:
„Nemoj. Znam koliko ti treba da skupiš novu.“
Mama mi je poslije rekla da ju je ipak bacio.
Ali kad su se vratili kući, vidio sam nešto zanimljivo.
Na polici u radionici stajala je nova metalna kutija.
Otvorio sam je.
Unutra nekoliko kovanica.
„Tata?“
Iz druge prostorije je viknuo:
„NE DIRAJ!“
„Opet skupljaš?“
Pojavio se na vratima.
„Jesam.“
„Za šta sad?“
Nasmijao se.
„Mama kaže Pariz.“
Ovaj put sam samo zatvorio kutiju.
Neke porodične tajne je ipak bolje ostaviti na miru.