„Gospodine, jeste li vi sinoć spavali u sobi 214?“
Recepcioner hotela postavio mi je to pitanje dok sam mu vraćao karticu svoje sobe.
„Jesam.“
Pogledao je ekran.
„Jeste li sigurni?“
Nasmijao sam se.
„Prilično sam siguran gdje sam spavao.“
„Onda imamo problem.“
Okrenuo je monitor prema kolegici.
„Soba 214 je sinoć zvanično bila prazna.“
„Kako prazna? Dao si mi karticu upravo ti.“
„Ja sinoć nisam radio.“
Tu sam prestao da se smijem.
U hotel sam stigao oko 22:30 nakon šest sati vožnje. Nisam imao rezervaciju. Na internetu sam vidio da imaju slobodnih soba pa sam odlučio pokušati na recepciji.
Iza pulta je stajao mlađi muškarac u hotelskoj uniformi.
„Jedna osoba, jednu noć.“
„Imamo sobu. 95 KM sa doručkom.“
Platio sam gotovinom.
Dao mi je karticu za sobu 214 i rekao da račun mogu uzeti ujutro.
Ništa mi nije bilo sumnjivo.
Soba je izgledala potpuno normalno.
Čist krevet.
Peškiri.
Dvije flaše vode.
Ujutro sam se spustio po račun.
I tada mi je pravi recepcioner rekao da niko nije prijavljen u sobi 214.
„Ko je radio sinoć?“
„Kolegica do 23 sata.“
„Nije bila žena.“
„Molim?“
Opisao sam čovjeka.
Visok, kratka crna kosa, možda tridesetak godina.
Recepcioner i kolegica su se pogledali.
„Mi nemamo takvog zaposlenog.“
Pomislio sam da pokušavaju sakriti neku grešku.
„Čovjek je imao vašu uniformu. Stajao je iza ovog pulta.“
„Imate li račun?“
„Rekao je da ga uzmem jutros.“
„Kako ste platili?“
„Gotovinom.“
„Koliko?“
„95 maraka.“
Recepcioner je otvorio kasu.
Nije postojala nikakva uplata.
Pozvali su menadžera.
Prvo su pregledali kamere iz predvorja.
Na snimku u 22:31 jasno se vidjelo kako ulazim.
Ali za recepcijom nije stajao čovjek.
Stajala je prava zaposlenica.
„To nije moguće.“
Povećali su snimak.
Prišao sam pultu.
Razgovarao sa ženom možda dvadeset sekundi.
Onda sam otišao prema liftu.
„Ja se ove žene uopšte ne sjećam.“
Recepcionerka je bila još zbunjenija.
„Ja se vas sjećam.“
„Šta smo pričali?“
„Pitali ste gdje je toalet.“
„Nisam.“
Pokazala je snimak.
Na njemu se jasno vidjelo kako pokazuje prema hodniku.
Ja odlazim.
I nestajem iz kadra.
Ali dvije minute kasnije kamera kod lifta snimila je nešto drugo.
Muškarac u hotelskoj uniformi izlazi iz servisnog hodnika.
Prilazi mi.
Razgovaramo.
Zatim mi pruža karticu.
„To je on!“
Menadžer je zaustavio snimak.
„Kako je ušao u servisni hodnik?“
Niko nije znao.
Još važnije — kako je imao karticu koja otvara sobu 214?
Provjerili su elektronsku bravu.
Kartica je napravljena u 18:06 tog dana.
„Ko ju je napravio?“
Sistem je pokazivao korisnički nalog zaposlenika po imenu Emir.
Emir je bio hotelski tehničar.
„Gdje je on?“
„Na godišnjem odmoru. U Hrvatskoj.“
Pozvali su ga.
Javio se odmah.
Tvrdio je da nikome nije dao svoju šifru.
„Je li kartica 214 napravljena vašim nalogom?“
„Nemoguće.“
Ali sistem je govorio drugačije.
Policija je pozvana.
Dok su pregledali snimke, otkrili su da je nepoznati muškarac ušao u hotel još oko 17:40.
Nije imao uniformu.
Nosio je običnu sivu majicu i ranac.
Ušao je u restoran.
Dvadeset minuta kasnije nestao je prema toaletu.
Kamera ga više nije vidjela.
Onda se u 22:25 pojavio iz servisnog hodnika obučen kao zaposlenik.
Proveo je skoro pet sati negdje unutar hotela.
„Šta je radio toliko dugo?“
Odgovor smo pronašli u sobi 214.
Policija ju je detaljno pregledala.
Iza televizora pronađen je mali crni uređaj priključen na struju.
Nije bio hotelski.
„Šta je ovo?“
Policajac ga nije dirao dok nije došao kolega.
Ispostavilo se da je uređaj bio mali mrežni ruter.
Spojen na hotelsku internet mrežu.
Ali nije pripadao hotelu.
U ladici stola pronašli su još nešto.
Pet praznih koverti.
Na svakoj drugo ime.
I broj sobe.
Menadžer je pregledao evidenciju.
Sva imena pripadala su gostima koji su boravili u hotelu prethodnih dana.
„Zašto bi neko držao njihove koverte ovdje?“
Tada je recepcioner otvorio jedan interni zapis.
U posljednje dvije sedmice četvero gostiju prijavilo je da ih je nakon odlaska iz hotela neko kontaktirao.
Pozivalac je znao njihova imena.
Brojeve telefona.
Datume boravka.
Čak i posljednje četiri cifre kartice kojom su plaćali.
Svima je pričao istu priču:
„Došlo je do greške prilikom naplate. Moramo vam vratiti novac.“
Poslao bi im link.
Dvoje ljudi unijelo je podatke kartice.
Sa njihovih računa nestalo je ukupno skoro 6.000 KM.
Odjednom je bilo jasno zašto se čovjek predstavljao kao hotelski radnik.
Ali nije bilo jasno zašto je meni dao sobu.
Policajac je ponovo pregledao snimak našeg razgovora kod lifta.
Muškarac mi je prvo nešto pokazao na telefonu.
Tada sam se sjetio.
Rekao mi je:
„Recepcija ima problem sa sistemom. Ja ću vas smjestiti.“
Bio sam umoran i nisam razmišljao.
Dao sam mu 95 KM.
A on mi je dao sobu koju je već koristio kao svoje skrovište.
„Zašto bi rizikovao da mene stavi baš tamo?“
Policajac je pokazao vrijeme.
„Vjerovatno je morao hitno napustiti hotel. Vi ste mu bili savršeno pokriće.“
Ako neko otkrije sobu, unutra je običan gost.
Ne on.
Ali napravio je jednu grešku.
Uzeo je mojih 95 KM.
Na snimku se vidjelo kako ih stavlja u džep uniforme.
To je dokazalo da nije bio zaposlenik koji mi samo pomaže.
Policija je pratila njegov izlazak iz hotela.
U 22:47 izašao je kroz garažu.
Presvukao se.
Sjeo u taksi.
Taksista ga je odvezao do autobuske stanice.
Kupio je kartu gotovinom.
Ali na stanici je kamera snimila njegovo lice mnogo bolje.
Nekoliko dana kasnije identifikovan je.
Ranije je radio kao vanjski serviser u nekoliko hotela.
Znao je kako funkcionišu servisni hodnici, kartice i interne mreže.
Emirovu šifru nije ukrao od Emira.
Pronašao ju je zapisanu na komadu papira zalijepljenom ispod tastature u tehničkoj prostoriji.
Emir ju je tamo ostavio da je kolega može koristiti dok je na odmoru.
Najobičnija greška.
Mjesec dana kasnije ponovo sam morao putovati.
Stigao sam u drugi hotel.
Recepcioner mi je pružio karticu.
„Soba 306.“
Pogledao sam ga.
„Vi stvarno radite ovdje?“
Čovjek se nasmijao.
„Nadam se.“
„Mogu li vidjeti račun odmah?“
„Naravno.“
„A soba je evidentirana u sistemu?“
„Jeste.“
Pogledao me čudno.
„Imali ste loše iskustvo?“
Uzeo sam karticu.
„Recimo samo da sam jednom prespavao u hotelu u kojem, prema njihovom sistemu, uopšte nisam bio gost.“