KADA SAM ODNijELA STARI SAT SVOG POKOJNOG DJEDA NA POPRAVKU, ČASOVNIČAR GA JE OTVORIO I REKAO: „OVAJ SAT NIJE PRIPADAO VAŠEM DJEDU.“
Bila sam sigurna da griješi. Sat je stajao na djedovom noćnom ormariću otkad znam za sebe.
Časovničar je skinuo zadnji poklopac i pokazao mi sitno ugravirano ime:
„Radovan Ilić — 1978.“
Moj djed se zvao Petar.
Ispod mehanizma pronašli smo presavijeni komadić papira na kojem je bila adresa kuće udaljene skoro 200 kilometara.
Na dnu je djedovim rukopisom pisalo:
„Ako moja unuka ikada donese ovaj sat na popravku, recite joj da ga ne popravlja. Neka ga odnese Radovanu. Ako je još živ, konačno će saznati zašto sam mu ga uzeo.“
NASTAVAK PRIČE
Nikada nisam čula za Radovana Ilića.
Majka takođe nije znala ko je.
Dva dana kasnije odlučila sam otići na adresu.
Kuća je još postojala.
Vrata mi je otvorio stariji čovjek.
Pitala sam za Radovana.
„Ja sam.“
Izvadila sam sat.
Čim ga je ugledao, uhvatio se za dovratak.
„Gdje ste ovo pronašli?“
Rekla sam mu da je pripadao mom djedu Petru.
Radovan me je pozvao unutra.
Na zidu njegove dnevne sobe visjela je fotografija dvojice mladića.
Jedan je bio moj djed.
Drugi Radovan.
Njih dvojica su kao mladi radili zajedno u fabrici.
Bili su najbolji prijatelji.
Sat je Radovan dobio od oca za osamnaesti rođendan i godinama ga nije skidao.
A onda je 1979. nestao.
Radovan je bio uvjeren da mu ga je neko ukrao u fabrici.
Nekoliko mjeseci kasnije preselio se i izgubio kontakt s djedom.
„Znači moj djed ga je ukrao?“
Radovan je odmahnuo glavom.
„Petar nikada ne bi.“
Tada sam se sjetila papirića.
Na njegovoj drugoj strani, koju nisam ni pogledala, bila je još jedna poruka.
Djed je napisao da je sat pronašao u džepu svoje jakne nekoliko dana nakon Radovanovog odlaska.
Njihove radne jakne bile su potpuno iste.
Greškom ih je zamijenio.
Pokušao je pronaći prijatelja, ali Radovanova porodica se iznenada odselila.
Sat je čuvao uvjeren da će mu ga jednog dana vratiti.
Prošle su godine.
Kasnije decenije.
Na kraju je postao toliko vezan za njega da ga je bilo sramota priznati koliko dugo ga ima.
Radovan se nasmijao kada je pročitao poruku.
„Četrdeset sedam godina sam mislio da je neko ukrao ovaj sat.“
Pružila sam mu ga.
Nije ga uzeo.
Rekao je da ga zadržim.
„Vaš djed ga je čuvao duže nego ja.“
Ali ja nisam htjela.
Sat je pripadao njemu.
Na kraju smo se dogovorili.
Časovničar ga je popravio.
Radovan ga danas drži na polici pored fotografije njega i mog djeda.
A meni je dao nešto drugo — kopiju te fotografije.
Na poleđini je napisao:
„Petar mi je vratio sat sa 47 godina zakašnjenja. Ja njemu više ne mogu vratiti ništa, pa ovu uspomenu vraćam njegovoj unuci.“
Mislila sam da nosim na popravku običan stari sat.
Ispostavilo se da sam samo završavala jedno davno obećanje koje moj djed nije stigao ispuniti.