KĆERKA MI JE TRI SEDMICE GOVORILA DA POSLIJE ŠKOLE IDE U BIBLIOTEKU, A ONDA ME JE NJENA NASTAVNICA PITALA: „ZAŠTO ANA SVAKOG DANA ČEKA ISPRED ŠKOLE DO ŠEST?“ Pomislila sam da me laže i jednog popodneva sam je krišom pratila. Nije otišla u biblioteku. Ušla je u malu krojačku radnju i izašla dva sata kasnije noseći kovertu. Kada je otvorila novčanik, vidjela sam da unutra već ima stotine eura.
Ana je imala petnaest godina.
Nije bila dijete koje često laže, pa sam prvo pokušala pronaći neko normalno objašnjenje.
Možda je nekome pomagala.
Možda je štedjela za telefon.
Ali odakle petnaestogodišnjakinji toliki novac?
Sljedećeg dana sačekala sam je ispred radnje.
Kada je izašla, ugledala me i ukočila se.
„Mama…“
„Hoćeš li mi objasniti?“
Spustila je pogled.
„Radim.“
Vlasnica radnje, gospođa Vesna, izašla je za njom.
Objasnila mi je da Ana poslije škole pegla gotovu odjeću, slaže materijal, čisti radnju i odnosi pakete do obližnje pošte.
„Zašto ste zaposlili dijete bez mog znanja?“
Vesna se odmah izvinila.
Ana joj je rekla da ja znam.
Okrenula sam se prema kćerki.
„Zašto ti treba novac?“
„Ne mogu ti reći.“
Tada sam se zaista naljutila.
Uzela sam joj novčanik.
Unutra je bilo 430 eura.
„Ana, šta pokušavaš kupiti?“
Počela je plakati.
Ali i dalje nije odgovarala.
Te večeri sam joj rekla da više neće ići u radnju dok mi ne kaže istinu.
Dva dana gotovo nije razgovarala sa mnom.
A onda sam u subotu ujutro čula kako razgovara telefonom u svojoj sobi.
„Još mi malo fali“, rekla je nekome. „Molim vas, nemojte prodati prije ponedjeljka.“
Kada je spustila slušalicu, ušla sam.
„Obuci se. Idemo.“
„Gdje?“
„Tamo gdje si upravo zvala.“
Nije imala izbora.
Odvela me je na drugi kraj grada.
Zaustavile smo se ispred prodavnice muzičkih instrumenata.
Pomislila sam da želi gitaru.
Pogriješila sam.
Prodavac je iz skladišta donio polovnu harmoniku.
Ana je prešla rukom preko nje.
„Ovu.“
„Ti ni ne sviraš harmoniku.“
„Nije za mene.“
Tek tada mi je ispričala.
U njenom razredu bio je dječak po imenu Nikola.
Njegov otac je godinama svirao po svadbama i restoranima.
Od toga je porodica uglavnom živjela.
Prije nekoliko mjeseci vraćao se sa nastupa kada mu je neko provalio u automobil.
Ukrali su mu harmoniku.
Nije imao novca za drugu.
Od tada je radio povremene fizičke poslove, ali zarada je bila mnogo manja.
Nikola je počeo dolaziti u školu bez užine.
Odustao je i od ekskurzije.
„Kakve ti veze imaš s tim?“ pitala sam.
Ana me je pogledala kao da je odgovor očigledan.
„Nikola mi je najbolji drug.“
Planirala je sama kupiti polovnu harmoniku njegovom ocu.
Koštala je 650 eura.
Imala je 430.
„I mislila si da ćeš ostatak zaraditi peglajući košulje?“
Klimnula je.
Nisam znala da li da je zagrlim ili izgrdim.
Na kraju sam uradila oboje.
Objasnila sam joj da ne može tajno raditi i lagati gdje se nalazi.
Ali nisam joj rekla da odustane.
Napravile smo dogovor.
Ona će zaraditi koliko može.
Ja ću joj pozajmiti ostatak.
Ne pokloniti.
Pozajmiti.
Bilo joj je važno da poklon bude njen.
Tri sedmice kasnije skupila je posljednji euro.
Harmoniku smo kupile.
Ana nije željela da Nikola zna od koga je.
Ostavile smo je ispred njihovih vrata sa kratkom porukom:
„Nek ponovo bude muzike u ovoj kući.“
Ali tajna je trajala samo četiri dana.
Nikolin otac došao je u krojačku radnju da skrati pantalone.
Vesna ga je prepoznala iz Anine priče i slučajno rekla:
„Je li harmonika dobra?“
Tako je saznao.
Te večeri neko je pozvonio na naša vrata.
Nikola je stajao ispred.
Pored njega njegov otac.
Nosio je harmoniku.
Ana je pocrvenjela.
Čovjek nije znao šta da kaže.
Samo ju je zagrlio.
Mjesec dana kasnije svirao je prvo vjenčanje nakon dugo vremena.
Kada je dobio honorar, došao je kod nas i pružio Ani kovertu.
Odbila je.
„Nisam vam je prodala.“
On se nasmijao.
„Znam.“
Otvorio je kovertu.
Unutra nije bio novac.
Bila je potvrda da je Ani plaćena cijela školska ekskurzija na koju njena majka te godine nije mogla lako da je pošalje.
Na dnu je napisao:
„Ti si vratila muziku u našu kuću. Red je da ja tebi dam jedno putovanje koje ćeš pamtiti.“
Ana me je pogledala i počela plakati.
A ja sam tog dana shvatila da me kćerka jeste lagala tri sedmice.
Samo nikada nisam očekivala da ću, kada saznam razlog, biti toliko ponosna na nju.