„Ko vam je dao dozvolu da prodajete moje kolače već tri mjeseca pod svojim imenom?“
Žena je ušla u moju malu poslastičarnicu, spustila kutiju na pult i pogledala me kao da sam joj ukrao automobil.
„Izvinite?“
Otvorila je kutiju.
Unutra šest komada moje najprodavanije čokoladne torte.
„Ovo je moj recept.“
„Gospođo, ovu tortu pravim skoro dvije godine.“
„A ja je pravim dvadeset.“
Zvala se Jasmina.
Iz torbe je izvadila telefon i pokazala fotografiju stare sveske.
Na stranici recept.
Sastojci gotovo isti kao moji.
Čak je i jedan neobičan detalj bio tu — dvije kašike hladne kafe u kremi.
To nije mogao biti slučaj.
„Odakle vam moj recept?“ pitala je.
Nisam znao šta da kažem.
Recept sam dobio od čovjeka po imenu Miro.
Prije dvije godine radio je kod mene nekoliko mjeseci.
Jednog dana donio je tortu.
„Probaj.“
Bila je odlična.
Pitao sam ga za recept.
„Porodični.“
„Smijem li je prodavati?“
„Naravno.“
Čak mi ga je zapisao.
Torta je kasnije postala hit.
Nekim danima prodavali smo po 40 komada.
„Poznajete li Miru?“ pitao sam Jasminu.
Lice joj se odmah promijenilo.
„Nažalost.“
„Ko vam je on?“
„Bivši muž.“
E, tu je postalo zanimljivo.
Razveli su se prije skoro deset godina.
Jasmina je godinama prije razvoda pravila kolače kod kuće.
Miro joj je pomagao sa dostavama.
Nakon razvoda ona je prestala prodavati.
„I onda je moj recept dao vama.“
„Izgleda.“
„I vi ste dvije godine zarađivali na njemu.“
Nije to rekla agresivno.
Više povrijeđeno.
I iskreno — razumio sam je.
„Koliko želite?“
„Šta?“
„Koliko mislite da vam dugujem?“
„Nisam došla po novac.“
„Zašto ste onda došli?“
Pokazala je tortu.
„Da vidim je li stvarno ista.“
Uzela je viljušku.
Probala zalogaj.
Ćutala nekoliko sekundi.
„Nije.“
„Šta nije?“
„Nije ista.“
Malo mi je laknulo.
Onda je dodala:
„Vaša je bolja.“
Nisam znao je li to kompliment ili novi problem.
„Promijenio sam nekoliko stvari.“
„Koje?“
„Manje šećera. Više čokolade. I drugačije pečem koru.“
Jasmina je uzela još jedan zalogaj.
„Koliko prodajete?“
Rekao sam joj.
Podigla je obrve.
„Četrdeset dnevno?“
„Kad je dobar dan.“
„Miro nikad ništa nije znao prodati.“
Počela se smijati.
Napetost je nestala.
Ponudio sam joj kafu.
Sjeli smo.
Ispričala mi je da već nekoliko mjeseci razmišlja da ponovo počne praviti kolače, ali nije imala novca za lokal.
Tada mi je pala ideja.
„Zašto ne biste pravili kod mene?“
„Kako mislite?“
„Imam kuhinju. Imam kupce. Vi imate recepte.“
„A šta vi imate?“
„Račune.“
Prvi put se stvarno nasmijala.
Dogovorili smo probnu sedmicu.
Došla je u ponedjeljak u šest ujutro.
Do sedam smo se već posvađali.
„Ne stavlja se toliko putera.“
„Stavlja.“
„Ne stavlja.“
„U mojoj kuhinji stavlja.“
„Ali moj je recept.“
„A moja torta.“
Pogledali smo se.
Onda oboje počeli smijati.
Prve sedmice napravila je tri svoja stara kolača.
Jedan se skoro nije prodavao.
Drugi solidno.
Treći — kolač sa orasima i karamelom — nestao je za dva sata.
Sljedećeg dana napravili smo duplu količinu.
Opet sve prodano.
Nakon mjesec dana Jasmina više nije dolazila „probno“.
Radila je sa mnom.
Na tabli smo čak napisali:
JASMININA TORTA
„Koja je?“ pitala je.
„Čokoladna.“
„Ali rekao si da je sad tvoja.“
„Predomislio sam se.“
„Zašto?“
„Jer ćeš me inače svaki dan podsjećati.“
Tri mjeseca kasnije vrata poslastičarnice su se otvorila.
Ušao je Miro.
Jasmina ga je ugledala iz kuhinje.
„Nemoj mi reći da si ga ti zvao.“
„Nisam.“
Miro je prišao vitrini.
Pogledao natpis.
JASMININA TORTA – 4,50 KM
„Četiri i po marke?“ rekao je.
„Da.“
„Ja sam ti dao recept.“
Pogledao sam Jasminu.
Ona je već stajala iza mene prekriženih ruku.
„Miro“, rekla je, „hoćeš li stvarno završiti tu rečenicu?“
Zaćutao je.
Kupio je dva komada.
Platio devet maraka.
Krenuo prema vratima.
Jasmina ga je zaustavila.
„Čekaj.“
Miro se okrenuo.
„Šta?“
Pružila mu je račun.
„Čuvaj.“
„Zašto?“
„Da imaš dokaz da si jednom u životu platio moj kolač.“
Čovjek je samo odmahnuo glavom i izašao.
Ja sam se nasmijao.
„Malo si pretjerala.“
„Nisam.“
„Deset godina ste razvedeni.“
„Znam.“
Pogledala je prema vratima i dodala:
„Ali za dobar recept nikad nije kasno naplatiti autorska prava.“