„Ko vam je dozvolio da prodate moju kuću?“
Žena je ušla u agenciju za nekretnine, bacila ključeve na moj sto i počela vikati.
„Gospođo, ja vas prvi put vidim.“
„Ali moju kuću niste prvi put vidjeli! Juče ste je pokazivali kupcima.“
Okrenula je telefon prema meni.
Na ekranu oglas naše agencije.
Kuća na dva sprata.
Dvorište.
Garaža.
Cijena: 185.000 KM.
Agent: ja.
„Nikada nisam postavio ovaj oglas.“
„Na njemu je vaše ime.“
Bila je u pravu.
Čak je bio i moj poslovni broj.
Otvorio sam naš sistem.
Oglas nije postojao.
„Gdje ste ovo pronašli?“
„Na Facebooku.“
Neko je kopirao izgled naše stranice i napravio gotovo identičan profil.
Fotografije kuće bile su stvarne.
Adresa takođe.
Jedino vlasnica, gospođa Vesna, nikada nije namjeravala prodati kuću.
„Je li neko juče stvarno dolazio?“
„Troje ljudi.“
„Kako su ušli?“
Tu je nastao problem.
Imali su ključ.
Jedan par čak je izmjerio kuhinju jer je planirao renoviranje.
„Ko još ima ključ vaše kuće?“
„Moj sin.“
„Još neko?“
„Žena koja čisti jednom sedmično.“
Nazvali smo policiju.
Dok smo čekali, telefon mi je zazvonio.
Muškarac je pitao:
„Je li kuća još dostupna?“
Pogledao sam Vesnu.
„Jeste.“
„Možemo li je pogledati danas?“
„Naravno.“
Dogovorili smo termin u četiri.
Policija je odlučila sačekati.
Tačno u četiri ispred kuće pojavio se mladić sa fasciklom.
Nije djelovao kao prevarant.
Otključao je vrata.
Policajac mu je prišao.
„Odakle vam ključ?“
Mladić je problijedio.
„Iz agencije.“
„Koje?“
Pokazao je poruke.
Čovjek koji se predstavljao mojim imenom poslao mu je kod za malu kutiju pričvršćenu iza garaže.
U kutiji je bio rezervni ključ.
Vesna je odmah otišla iza kuće.
Kutija je zaista bila tamo.
„Ovo nije moje.“
Neko ju je postavio bez njenog znanja.
Mladić je bio samo honorarni agent.
Dobio je oglas preko interneta i obećanje da će dobiti 500 KM ako pronađe kupca.
Nikada nije upoznao „šefa“.
„Je li neko već dao novac?“ pitao sam.
Mladić je zaćutao.
Jedan bračni par uplatio je 5.000 KM kapare.
Vesna je sjela.
„Za moju kuću?“
„Da.“
Prevarant je ljudima govorio da vlasnica živi u Njemačkoj i želi brzu prodaju.
Sve je izgledalo uvjerljivo.
Ali jedna stvar nije imala smisla.
Kako je znao da Vesna svakog radnog dana nije kod kuće između devet i pet?
„To može znati pola komšiluka“, rekla je.
A onda joj je zazvonio telefon.
Sin.
Kada mu je objasnila šta se dogodilo, dugo je ćutao.
„Mama… mislim da znam ko je.“
Zvao se Davor.
Bio je njegov bivši cimer.
Nekoliko mjeseci ranije sin mu je pozajmio rezervni ključ kuće jer je Davor pomagao prenijeti namještaj.
Ključ nikada nije vraćen.
„Zašto bi prodavao moju kuću?“
Nije prodavao kuću.
Prodavao je nešto što nikada nije mogao isporučiti.
Plan je bio uzeti kaparu od nekoliko kupaca i nestati prije nego što iko dođe do notara.
Policija ga je pronašla dva dana kasnije.
Kod njega su pronašli podatke još četiri nekretnine.
Sve su bile kuće ljudi koje je na neki način poznavao.
Nijedna nije bila na prodaju.
Ali priča je imala još jedan problem.
Bračni par koji je uplatio 5.000 KM bio je uvjeren da je kuća njihova.
Kada su saznali istinu, žena je počela plakati.
Prodali su automobil da bi skupili dio kapare.
Vesna ih je upoznala.
Zvali su se Amra i Denis.
Imali su dvoje djece i već mjesecima tražili kuću.
„Žao mi je“, rekla im je Vesna. „Ali ja svoju kuću ne prodajem.“
Denis je samo odgovorio:
„Naravno. Vi nemate ništa s tim.“
Mjesec dana kasnije Vesna je ponovo došla u agenciju.
„Hoću da postavite oglas.“
Odmah sam se nasmijao.
„Za šta?“
„Za kuću.“
„Koju kuću?“
„Moju.“
Mislio sam da se šali.
Nije.
Nakon svega je shvatila da joj je kuća prevelika otkad je ostala sama.
„Ali neću 185.000.“
„Koliko?“
Rekla je cijenu.
Bila je nešto niža.
„Zašto?“
„Imam kupce.“
Nazvala je Amru i Denisa.
Ponudila im je da kuću kupe direktno od nje, bez provizije, kada riješe finansiranje.
Nije im poklonila kuću.
Nije napravila filmsko čudo.
Samo im je dala nekoliko mjeseci vremena da srede kredit i nije prihvatala druge ponude dok čekaju.
Na kraju su uspjeli.
Dan kada smo završavali papire, Denis je pružio Vesni ključeve.
„Ovo su vaši.“
„Ne.“
Gurnula ih je nazad.
„Sad su vaši.“
Amra je počela plakati.
Vesna se nasmijala.
„Samo jednu stvar tražim.“
„Šta god.“
Pokazala je prema garaži.
„Skinite onu prokletu kutiju za ključeve.“
Svi smo se nasmijali.
Šest mjeseci kasnije Vesna je kupila mali stan preko naše agencije.
Kada sam joj pružio ugovor, pročitala je svaku stranicu tri puta.
„Ne vjerujete mi?“ pitao sam.
„Vjerujem.“
„Pa zašto onda sve provjeravate?“
Uzela je olovku.
„Sinko, jednom su mi prodali kuću a da nisam ni znala da je prodajem. Od tada provjeravam i račun kad kupujem hljeb.“