Već dvanaest godina radim kao noćni čuvar u jednom velikom skladištu namještaja na periferiji grada. Posao nije zanimljiv, ali mi je odgovarao. Od deset uveče do šest ujutro obilazim hale, gledam kamere i dva puta provjeravam jesu li sva vrata zaključana.
Najviše sam volio period između dva i četiri ujutro. Tada nema kamiona, telefona ni radnika. Samo tišina.
Jednog utorka oko pola tri primijetio sam nešto neobično na kamerama.
U hali broj četiri upalilo se svjetlo.
Ta hala je već mjesecima bila prazna jer se renovirala. Pomislio sam da je senzor pokreta reagovao na mačku ili pacova. Uzeo sam baterijsku lampu i krenuo tamo.
Čim sam otvorio vrata, svjetlo se ugasilo.
„Odlično“, promrmljao sam.
Pregledao sam cijelu halu. Nikoga.
Kad sam se vratio u čuvarsku kućicu, telefon na stolu je zvonio.
Bio je to interni telefon koji povezuje kancelarije i hale.
Na ekranu je pisalo:
HALA 4.
Javio sam se.
„Halo?“
Niko nije odgovarao.
Čuo sam samo tiho disanje.
„Ko je tamo?“
Veza se prekinula.
Pomislio sam da me neko od kolega zeza. Ujutro sam pitao šefa ko je prethodne noći imao pristup hali četiri.
Pogledao me zbunjeno.
„Niko.“
Ispričao sam mu za poziv.
Tada se nasmijao.
„Telefon u hali četiri je isključen prije renoviranja. Nema ni kabl.“
Nisam mu povjerovao.
Sljedeće noći sam otišao da provjerim.
Telefon je zaista stajao na zidu, ali kabl je bio presječen.
Pomislio sam da je sistem napravio neku grešku i zaboravio na sve.
Sve do petka.
Tačno u 2:31 telefon je ponovo zazvonio.
HALA 4.
Ovog puta nisam odmah podigao slušalicu.
Zvonio je skoro minut.
Na kraju sam se javio.
Nekoliko sekundi tišina.
A onda sam čuo muški glas.
„Nemoj večeras izlaziti iz kućice.“
„Ko je ovo?“
Čovjek je ponovio:
„Šta god čuješ, ostani unutra.“
Veza se prekinula.
Bio sam uvjeren da me neko zeza. Uzeo sam lampu i krenuo prema vratima, ali tada sam na jednoj od kamera ugledao čovjeka kako prolazi između skladišnih polica.
Zaustavio sam se.
Nije nosio uniformu.
Pozvao sam policiju i zaključao vrata.
Nekoliko minuta kasnije začulo se lupanje iz glavne hale.
Nisam izlazio.
Policija je stigla desetak minuta kasnije.
Pronašli su muškarca skrivenog iza paleta. Imao je alat za obijanje i ključeve nekoliko vozila zaposlenih.
Kasnije smo pregledali snimke.
U skladište je ušao kroz mali prozor nekoliko minuta prije nego što je telefon zazvonio.
Policajac mi je rekao:
„Dobro je što vas je neko upozorio.“
Tada sam mu objasnio da ne znam ko me upozorio.
Sutradan sam od šefa tražio da pronađe stare planove telefonskog sistema. Želio sam dokazati da negdje ipak postoji veza sa halom četiri.
Poslije nekoliko sati donio je fasciklu.
Na jednom papiru bio je spisak internih brojeva.
Broj 214 pripadao je hali četiri.
Pored njega je olovkom bilo napisano jedno ime:
Dragan Petrović – noćni čuvar.
„Ko je Dragan?“, pitao sam.
Šef je dugo ćutao.
„Čovjek koji je radio tvoj posao prije tebe.“
„Gdje je sada?“
Spustio je fasciklu na sto.
„Poginuo je ovdje prije četrnaest godina.“
Osjetio sam nelagodu, ali nisam vjerovao u takve stvari.
Sve dok nisam pitao kako je poginuo.
Šef mi je objasnio da je Dragan jedne noći primijetio provalnike. Umjesto da ostane u čuvarskoj kućici i pozove policiju, krenuo je sam prema skladištu.
Napali su ga u hali četiri.
Nije preživio.
Te večeri nisam želio doći na posao, ali sam ipak došao.
Do dva ujutro ništa se nije dogodilo.
U 2:31 pogledao sam telefon.
Nije zvonio.
Prošlo je deset minuta.
Ništa.
Naslonio sam se i nasmijao sam sebi.
A onda sam primijetio crveno svjetlo na sekretarici koju godinama niko nije koristio.
Pisalo je:
1 NOVA PORUKA.
Pritisnuo sam dugme.
Nekoliko sekundi čulo se samo šuštanje.
Zatim isti glas:
„Ovaj put si me poslušao.“
Zaledio sam se.
Ali snimak se nastavio.
Čovjek je rekao još jednu rečenicu zbog koje sam odmah pozvao šefa.
„Sada pitaj direktora zašto svima govori da sam poginuo te noći… jer ja sam iz skladišta izašao živ.“