„MOJ OTAC JE SVAKOG MJESECA U APOTECI PLAĆAO JEDAN LIJEK KOJI NIKO U NAŠOJ KUĆI NIJE KORISTIO. POSLIJE NJEGOVE SMRTI OTIŠLA SAM DA PREKINEM UPLATE — A APOTEKARKA MI JE POKAZALA KUTIJU PUNU PAPIRIĆA SA RAZLIČITIM IMENIMA.“
Moj otac je godinama svakog mjeseca u apoteci ostavljao novac za lijek koji njemu nije trebao.
Poslije njegove smrti otišla sam tamo.
Apotekarka je izvadila kutiju.
U njoj su bili papirići sa desetinama različitih imena.
„Ko su svi ovi ljudi?“
Pogledala me i rekla:
„Vaš otac nije kupovao lijek jednoj osobi. Svakog mjeseca bi ostavio novac i rekao: Dajte ga prvom čovjeku koji danas vrati lijek na policu jer nema dovoljno da ga plati.“
Apotekarka se zvala Jelena.
Mog oca poznavala je skoro sedam godina.
„Kako je ovo uopšte počelo?“
Izvadila je jedan požutjeli papirić sa dna kutije.
Na njemu je pisalo:
Mira — 8,40 €.
„Ona je bila prva.“
Jednog zimskog jutra otac je čekao svoj red.
Ispred njega stajala je starija žena.
Apotekarka joj je donijela nekoliko stvari koje je tražila.
Žena je pogledala cijenu.
Otvorila novčanik.
Prebrojala novac.
Onda je jednu kutiju vratila.
„Ovo ću sljedeći put.“
Otac nije ništa rekao dok žena nije izašla.
Onda je pitao:
„Koliko je nedostajalo?“
Osam eura i četrdeset centi.
Platio je.
„Ali žena je već otišla.“
„Jeste.“
Jelena ju je poznavala.
Živjela je nekoliko ulica dalje.
Sačuvala je lijek i dala joj ga kada je ponovo došla.
Mira je željela saznati ko je platio.
Otac nije dozvolio da joj kaže.
Sljedećeg mjeseca ponovo se pojavio.
Ostavio je dvadeset eura.
„Za Miru?“, pitala je Jelena.
„Ne.“
„Za koga onda?“
„Vidjećete.“
Tada je izgovorio ono pravilo koje je ponavljao godinama.
Ako neko dođe, uzme ono što mu treba, a zatim nešto vrati jer nema dovoljno novca — neka se razlika plati iz tog iznosa.
„A ako niko ne dođe?“
„Ostaje za sljedeći mjesec.“
Otac nikada nije pitao ko je dobio pomoć.
Ali Jelena je zapisivala imena.
Ne zbog njega.
Zbog sebe, da zna koliko je novca ostalo.
„Zašto ste sačuvali sve papiriće?“
Nasmiješila se.
„Zbog jednog čovjeka.“
Prije dvije godine ušao je muškarac sa dječakom.
Kada je čuo cijenu onoga što je tražio, dugo je gledao novac u ruci.
Na kraju je rekao:
„Uzeću samo ovo.“
Drugu stvar je vratio.
Jelena je iskoristila novac koji je otac ostavio.
Čovjek se nekoliko mjeseci kasnije vratio.
Finansijska situacija mu se popravila.
Donio je 50 eura.
„Želim vratiti onome ko mi je pomogao.“
Jelena mu nije mogla dati očevo ime.
„Onda ostavite za sljedećeg“, rekla mu je.
Ostavio je.
Tako se dogodilo prvi put.
Onda opet.
Jedna žena kojoj je plaćena razlika od šest eura kasnije je ostavila deset.
Jedan penzioner vratio je samo dva.
Neko nije vratio ništa.
„Je li se otac ljutio kada je saznao da i drugi ostavljaju novac?“
„Naljutio se.“
To me nasmijalo.
„Zašto?“
„Rekao je da će sad ispasti kao da je on nešto organizovao.“
To je zvučalo potpuno kao moj otac.
Jelena mu je rekla:
„Niste vi organizovali ništa. Samo ste ostavili prvih dvadeset eura.“
Poslije njegove smrti nisam prekinula nikakvu uplatu.
Nije ni postojala.
Otac je svakog mjeseca dolazio lično.
Pitala sam Jelenu koliko je novca ostalo.
Otvorila je malu metalnu kutiju.
Unutra je bilo 173 eura.
„Kako toliko?“
„Već dugo vaš otac nije bio jedini koji ostavlja.“
Uzela sam novčanik.
Jelena me zaustavila.
„Ne morate.“
„Znam.“
Ostavila sam dvadeset eura.
Iza mene je čekala starija žena.
Nisam obraćala pažnju dok nisam čula:
„Onda ovo neću.“
Okrenula sam se.
Držala je jednu kutiju u ruci, a drugu vraćala apotekarki.
Jelena me je samo pogledala.
Ništa nije rekla.
Nisam ni ja.
Izašla sam.
Nekoliko minuta kasnije stigla mi je njena poruka:
„Iskorišteno 7,60 €. Ostaje 185,40 €.“
Tada sam prvi put potpuno razumjela zašto otac nikada nije želio znati imena.
Nije želio da iko njemu duguje zahvalnost.
Danas kutija još stoji u toj apoteci.
Neko ostavi euro.
Neko dvadeset.
Neko samo uzme ono što mu tog dana nedostaje.
A na poklopcu nema očevog imena.
Jelena je napisala samo jednu rečenicu:
„AKO DANAS MOŽEŠ — OSTAVI. AKO DANAS NE MOŽEŠ — UZMI.“