MOJA KĆERKA JE SA 16 GODINA PRODALA JEDINU STVAR KOJU JE NASLIJEDILA OD BAKE — NISAM S NJOM RAZGOVARAO TRI DANA, A ONDA SAM SAZNAO ZAŠTO
Moja majka je obožavala muziku.
Nije bila profesionalna muzičarka. Radila je gotovo četrdeset godina u pošti, ali je u dnevnoj sobi imala stari klavir.
Na njemu je naučila svirati kao djevojčica.
Kasnije je naučila mene.
Ja sam odustao nakon nekoliko godina.
Moja kćerka Lena nije.
Kada je imala šest godina, baka joj je pokazala prve note. Sa deset je već mogla odsvirati skoro sve što bi joj baka zadala.
Njih dvije su imale svoj mali ritual.
Svake nedjelje poslije ručka sjedale bi za klavir.
Ja bih iz kuhinje slušao kako baka pogriješi namjerno, a Lena je ispravlja.
„Opet si pogriješila!“
„Godine.“
„I prošle nedjelje si rekla godine.“
„Pa od tada sam još starija.“
Smijale bi se.
Kada je majka umrla, Lena je imala četrnaest.
U testamentu gotovo ništa nije posebno raspoređivala.
Ali uz jednu stvar napisala je ime.
Klavir — Leni.
Prenijeli smo ga u naš stan.
Lena ga je u početku često svirala.
Onda sve rjeđe.
Pretpostavio sam da je to normalno.
Tinejdžerka.
Škola.
Društvo.
Dvije godine kasnije vratio sam se jednog dana s posla i primijetio da je dnevna soba čudno prazna.
Trebalo mi je nekoliko sekundi.
Klavira nije bilo.
„Lena!“
Izašla je iz sobe.
„Gdje je klavir?“
„Prodala sam ga.“
Mislio sam da se šali.
„Šta si uradila?“
„Prodala sam ga.“
„Kome?“
„Jednom čovjeku.“
„Bez da mene pitaš?!“
„Bio je moj.“
Ta rečenica me potpuno izbacila iz takta.
„Baka ti ga nije ostavila da ga prodaš!“
„Napisala je da je moj.“
„Znaš dobro šta je mislila!“
Pitao sam koliko je dobila.
2.400 KM.
„Gdje je novac?“
„Nemam ga.“
Tu sam tek poludio.
„Potrošila si 2.400 maraka?!“
„Jesam.“
„Na šta?“
Nije htjela reći.
Prvi put u životu sam joj rekao da ode u sobu jer ne želim razgovarati s njom.
Naredna tri dana jedva smo progovorili.
Bio sam uvjeren da je kupila telefon, odjeću ili nešto slično i da se boji priznati.
Četvrtog dana pozvala me razrednica.
„Možete li sutra doći u školu?“
Odmah sam pomislio da je Lena napravila još neki problem.
„Šta je uradila?“
„Bolje da dođete.“
Sljedećeg jutra ušao sam u školu.
Razrednica me nije odvela u kancelariju.
Odvela me u muzički kabinet.
Tamo je stajao dječak kojeg sam viđao na roditeljskim sastancima.
Zvao se Vedad.
Bio je godinu mlađi od Lene.
Ispred njega — violina.
Razrednica mi je rekla da je Vedad jedan od najtalentovanijih učenika koje je njihov profesor muzike imao.
Dobio je priliku da ide na ljetnu muzičku akademiju u Austriju.
Problem?
Njegova majka je sama odgajala troje djece.
Put, smještaj i dio školarine nisu mogli platiti.
Škola je pokušala prikupiti novac.
Nedostajalo je oko 2.000 KM.
Lena je to saznala.
„Nemojte mi reći…“
Razrednica je klimnula.
Prodala je klavir.
Od 2.400 KM dala je 2.000 za Vedadov put.
„A ostalih 400?“
Vedad se nasmijao.
„Kupila mi je kofer za violinu.“
Nisam znao šta reći.
Bio sam istovremeno ponosan i bijesan.
„Zašto mi nije rekla?“
Razrednica je odgovorila:
„Zato što je mislila da ćete joj zabraniti.“
Bila je u pravu.
Kod kuće sam ušao u Leninu sobu.
„Zašto baš klavir?“
Spustila je telefon.
„Jer vrijedi.“
„Mogla si pitati mene za novac.“
„Nemaš dvije hiljade da tek tako daš.“
Ni tu nije pogriješila.
„Ali to je bio bakin klavir.“
Lena je dugo ćutala.
Onda je rekla:
„Znam.“
Otvorila je ladicu.
Izvadila jednu tipku.
Bijelu.
„Šta je to?“
„Bila je napukla. Čovjek koji je kupio klavir zamijenio ju je i dao mi staru.“
Držala ju je u ruci.
„Tata, baka mi nikad nije govorila da čuvam klavir.“
„Ostavila ti ga je.“
„Da.“
„Pa?“
„Govorila mi je da muzika nema smisla ako ostane zaključana u jednoj sobi.“
Nisam imao odgovor.
Vedad je otišao u Austriju.
Na akademiji je osvojio stipendiju za narednu godinu.
Kasnije je upisao konzervatorij.
Godine su prošle.
Lena danas ima dvadeset četiri.
Ne bavi se muzikom profesionalno.
Studira arhitekturu.
Prošle zime pozvala me na koncert.
Vedad se prvi put nakon nekoliko godina vratio u naš grad da nastupi.
Pred kraj koncerta uzeo je mikrofon.
„Posljednju kompoziciju želim posvetiti osobi bez koje vjerovatno ne bih stajao ovdje.“
Lena me pogledala.
„Nemoj slučajno plakati.“
„Neću.“
Lagao sam.
Vedad je počeo svirati melodiju koju sam odmah prepoznao.
Bila je to pjesma koju su moja majka i Lena godinama svirale nedjeljom.
Poslije koncerta Vedad nam je prišao.
U rukama je držao malu kutiju.
Pružio ju je Leni.
Unutra je bila minijaturna drvena maketa klavira.
Na njoj pločica:
„ZA PRVI INSTRUMENT KOJI JE SVIRAO, IAKO VIŠE NIJE BIO U SOBI.“
Na putu kući rekao sam Leni:
„Još mi je žao bakinog klavira.“
„I meni.“
„Ali sada razumijem.“
Nasmiješila se.
„Šta?“
Pogledao sam onu staru bijelu tipku koju i danas nosi na privjesku.
„Baka ti očigledno nije ostavila klavir da ga čuvaš. Ostavila ga je pravoj osobi da odluči šta će s njim uraditi.“