„MOJA MAJKA JE SVAKOG 15. U MJESECU ODLAZILA NA ŽELJEZNIČKU STANICU I KUPOVALA KARTU KOJU NIKADA NIJE ISKORISTILA. POSLIJE NJENE SMRTI OTIŠLA SAM TAMO — A BLAGAJNICA MI JE REKLA: ‘VAŠA MAJKA NIJE KUPOVALA KARTE ZA SEBE.’“
Moja majka je svakog 15. u mjesecu kupovala jednu kartu za voz.
Nikada nigdje nije putovala.
Poslije njene smrti otišla sam na stanicu.
Blagajnica ju je odmah prepoznala sa fotografije.
„Znam vašu majku.“
„Kome su bile sve te karte?“
Žena je zaćutala, a onda rekla:
„Dođite večeras u 19:10. Osoba kojoj ih je kupovala još uvijek ne zna da je vaša majka umrla.“
Vratila sam se u 19:10.
Na peronu je bilo desetak ljudi.
Nisam znala koga čekam.
Blagajnica je izašla iz kancelarije i pokazala prema muškarcu u radnom odijelu.
Imao je možda četrdeset godina.
U ruci je držao malu sportsku torbu.
„To je Emir.“
Prišla sam mu.
„Izvinite, jeste li poznavali Ljiljanu?“
Odmah se nasmiješio.
„Naravno. Kasni danas?“
Nisam znala kako da mu kažem.
„Ljiljana je bila moja majka.“
Osmijeh mu je nestao.
„Bila?“
Klimnula sam.
Emir je spustio torbu.
Nekoliko trenutaka nije rekao ništa.
Onda je sjeo na klupu.
„Znači zato nije došla petnaestog.“
Sjela sam pored njega.
„Možete li mi objasniti šta se ovdje događalo?“
Sve je počelo prije šest godina.
Majka je čekala voz kada je primijetila Emira kako se raspravlja sa kontrolorom.
Nije imao kartu.
Nije pokušavao da se prošvercuje.
Jednostavno mu je nedostajalo nekoliko eura.
Majka je prišla i platila.
Emir je obećao da će joj vratiti.
„Koliko je karta koštala?“
„Dvanaest eura.“
„I zbog dvanaest eura vam je šest godina kupovala karte?“
Emir se nasmijao.
„Nije baš tako.“
Tog dana je putovao kod kćerke.
Zvala se Lejla.
Nakon razvoda živjela je sa majkom u drugom gradu.
Emir je radio fizičke poslove.
Nekada bi imao dovoljno.
Nekada ne.
Ali svakog mjeseca petnaestog pokušavao je otići kod nje.
To je bio njihov dan.
„Mama je saznala?“
„Jesam joj ispričao dok smo čekali voz.“
Sljedećeg mjeseca ponovo su se sreli.
Majka mu je pružila kartu.
„Ne treba.“
„Već sam kupila.“
„Vratite je.“
„Ne može.“
Naravno da je mogla.
Ali to je bila moja majka.
Trećeg mjeseca Emir je došao sa novcem.
Majka nije htjela uzeti.
Umjesto toga rekla mu je:
„Kad budeš mogao, ti kupi kartu nekome drugom.“
Tako je počelo.
Ali nakon godinu dana Emir je dobio stalni posao.
Više mu nije trebala pomoć.
„Zašto je onda nastavila?“
Tu me je iznenadio.
„Nije nastavila kupovati meni.“
Svaki mjesec majka bi kupila jednu kartu.
Blagajnica bi je čuvala.
Ako bi se pojavio neko kome nedostaje novac za put, dobio bi je.
Ako niko nije trebao baš tu relaciju, vrijednost karte bi prebacili za sljedećeg putnika kojem je mogla pomoći.
„Je li to uopšte dozvoljeno?“
Blagajnica, koja je stajala nekoliko metara dalje, dobacila je:
„Nemojte sada kvariti lijepu priču administracijom.“
Počela sam se smijati.
Ali nešto mi još nije bilo jasno.
„Zašto ste onda vi ovdje svakog petnaestog?“
Emir je otvorio torbu.
Unutra su bile igračke, čokolada i jedna knjiga.
„I dalje idem kod Lejle.“
„A mama?“
„Dolazila je da provjeri jesam li krenuo.“
„Šest godina?“
„Šest godina.“
Ponekad bi popili kafu.
Ponekad samo razgovarali pet minuta.
Majka nikada nije upoznala Lejlu.
Ali znala je sve o njoj.
Koji razred ide.
Koji predmet voli.
Kada joj je ispao prvi zub.
Kada je dobila peticu iz matematike.
„Ovo je nevjerovatno.“
Emir je izvadio telefon.
Pokazao mi fotografiju.
Lejla je držala crtež.
Na njemu su bili voz, njen otac i jedna starija žena sa ogromnim naočarima.
Ispod je pisalo:
„TETA SA STANICE.“
Počela sam plakati.
Majka je stvarno nosila ogromne naočare.
„Lejla je mislila da će je jednog dana upoznati.“
Emir je pogledao prema vozu.
„Sad neće.“
Tada je blagajnica prišla.
U ruci je držala kovertu.
„Ljiljana je ovo ostavila prošlog mjeseca.“
Na njoj je pisalo moje ime.
Otvorila sam.
Unutra je bilo 12 eura.
I kratka poruka:
„Ako mene jednom ne bude, nemoj praviti dramu. Kupi kartu.“
Nas troje smo prasnuli u smijeh.
To je bila ona.
Tačno ona.
Kupila sam kartu.
Ali nisam je dala Emiru.
On je sada mogao platiti svoju.
Ostavila sam je kod blagajnice.
„Za nekoga kome zafali.“
Sljedećeg mjeseca ponovo sam došla petnaestog.
Ne zato što sam morala.
Željela sam upoznati Emira.
Donijela sam još 12 eura.
On je donio svojih 12.
„Šta ćemo sa dvije karte?“, pitala sam.
Blagajnica se nasmijala.
„Naći ćemo dva putnika.“
Nekoliko mjeseci kasnije Emir je doveo Lejlu.
Djevojčica me je dugo gledala.
„Vi ste kćerka tete sa stanice?“
„Jesam.“
Pružila mi je novi crtež.
Ovog puta na njemu su bile dvije žene.
Jedna sa velikim naočarima.
Druga pored nje.
„Ko je ova druga?“
Lejla me je pogledala kao da je odgovor očigledan.
„Pa vi. Neko mora nastaviti kupovati karte.“
Nasmijala sam se.
Majka mi nije ostavila nikakvu obavezu.
Mogla sam prestati kad god poželim.
Ali petnaestog narednog mjeseca ponovo sam se našla pred šalterom.
Blagajnica me je ugledala i bez pitanja rekla:
„Jedna karta?“
Odmahnula sam glavom i spustila 24 eura.
„Dvije. Izgleda da je poskupjela porodična tradicija.“