- „Molim vas, dođite po svog oca. Već sat vremena sjedi u mom frizerskom salonu i govori mušterijama da je on vlasnik.“
Poruku sam dobio od nepoznate žene.
Moj otac Željko ima 68 godina.
Nije frizer.
Nikada nije imao salon.
I tog jutra je, koliko sam znao, otišao na pijacu po paradajz.
Nazvao sam ga.
„Tata, gdje si?“
„Na poslu.“
„Na kakvom poslu?“
„Dođi pa ćeš vidjeti.“
Prekinuo je.
Dvadeset minuta kasnije stigao sam u salon.
Otac je sjedio iza recepcije, pio kafu i nešto računao na papiru.
Pored njega nervozna vlasnica.
„Evo vam ga“, rekla je.
„Tata, šta radiš?“
„Spašavam posao.“
„Čiji posao?“
Pokazao je na vlasnicu.
„Njen.“
Žena se zvala Tamara.
„Vaš otac je jutros ušao, sjeo ovdje i pitao zašto nemam nijednu mušteriju.“
„I?“
„Rekla sam mu da to nije njegova stvar.“
Otac je odmah dodao:
„A onda mi je objasnila da zatvara salon.“
Tamara je salon držala četiri godine.
Posljednjih mjeseci posao je toliko pao da više nije mogla pokriti kiriju.
Za deset dana trebala je predati prostor.
„Dobro“, rekao sam ocu. „Žao mi je, ali kakve ti veze imaš s tim?“
„Velike.“
Iz džepa je izvadio staru fotografiju.
Na njoj je bio on kao mladić.
Ispred istog lokala.
Na izlogu je pisalo:
BRIJAČNICA „MILE“
„Ovdje je radio djed“, rekao je.
Moj djed Mile bio je berberin.
Znao sam to.
Nisam znao da je radio baš u ovom prostoru.
Otac je slučajno prošao ulicom, ugledao otvorena vrata i prepoznao lokal.
„I zbog toga si rekao ljudima da si vlasnik?“
„Nisam rekao.“
Tamara ga je pogledala.
„Rekli ste jednoj ženi: ‘Dobro došli kod mene.’“
„To nije isto.“
Pokušao sam ga odvesti.
Nije htio.
„Daj mi tri dana.“
„Za šta?“
„Da vidimo može li salon raditi.“
Tamara se nasmijala.
„Gospodine Željko, tri mjeseca pokušavam.“
„Vi šišate. Ja ću dovesti ljude.“
Nisam znao šta je planirao.
Iskreno, mislim da ni on nije znao.
Istog dana otišao je na pijacu.
Ali nije kupovao paradajz.
Zaustavljao je poznanike.
„Šišaš se?“
„Naravno.“
„Gdje?“
„Kod kuće.“
„Od danas ne.“
Do večeri je zakazao 11 mušterija.
Sljedećeg jutra pojavio se u salonu u osam.
Donio kafu.
I veliki karton na kojem je rukom napisao:
ŠIŠANJE + KAFA + PRIČA = 12 KM
Tamara je skoro pala u nesvijest.
„Ne možete vi određivati moje cijene!“
„Koliko je šišanje?“
„Dvanaest.“
„Pa šta sam pogriješio?“
„Kafa i priča nisu usluge.“
„Od danas jesu.“
Prvog dana došlo je devet ljudi.
Drugog petnaest.
Trećeg je salon bio pun.
Ali nije otac napravio čudo.
Većina njegovih prijatelja došla je jednom iz zezanja.
Tamara je to znala.
„Sljedeće sedmice opet će biti prazno.“
Otac je klimnuo.
„Znam.“
„Pa šta smo onda uradili?“
„Saznali zašto ljudi ostaju.“
Tokom ta tri dana sjedio je u uglu i razgovarao sa svakom mušterijom.
Primijetio je da skoro svi pitaju isto:
„Radite li i muško šišanje?“
Tamara je prvenstveno reklamirala salon ženama.
Na internetu su bile samo fotografije ženskih frizura.
A u tom dijelu grada zatvorile su se dvije stare muške brijačnice.
Otac joj je predložio da uvede dva dana sedmično bez zakazivanja samo za muško šišanje.
„Ja nisam barber“, rekla je.
„Ali znaš šišati muškarce?“
„Znam.“
„Onda nemoj komplikovati.“
Pomogao sam joj napraviti novu stranicu i fotografisati salon.
Otac je insistirao da se na jednoj fotografiji pojavi i on.
„Zašto ti?“
„Treba vam ozbiljno lice.“
„Izgledaš kao čovjek koji naplaćuje parking.“
„Još bolje.“
Objavili smo fotografiju uz tekst:
„Četvrtkom bez zakazivanja.“
Prvi četvrtak došlo je sedam muškaraca.
Sljedeći dvanaest.
Nakon mjesec dana Tamara je odustala od zatvaranja.
Otac više nije sjedio u salonu svaki dan.
Ali svakog četvrtka u deset pojavio bi se na kafi.
Nije primao novac.
Nije radio.
Samo je pričao.
Jednog dana Tamara mu je pružila kovertu.
„Šta je ovo?“
„Vaša plata.“
„Nemam ja platu.“
„Od danas imate.“
Unutra 200 KM.
Otac je vratio kovertu.
„Neću.“
„Zašto?“
„Jer onda moram dolaziti redovno.“
„Već dolazite redovno.“
„Ali sada mogu reći da ne radim.“
Na kraju su se dogovorili drugačije.
Tamara je na zid stavila staru fotografiju djedove brijačnice.
Ispod nje malu pločicu:
„MILE – ovdje je počelo.“
Otac je bio sretniji zbog toga nego da je dobio novac.
Šest mjeseci kasnije otišao sam na šišanje.
Salon pun.
Otac sjedi u svom uglu i pije kafu.
Prišao je čovjek kojeg nisam poznavao.
„Izvinite, jeste li vi vlasnik?“
Otac je pogledao Tamaru.
Tamara je odmah viknula:
„NEMOJTE NJEGA PITATI!“
Svi su se počeli smijati.
Čovjek zbunjen.
„Pa ko je onda vlasnik?“
Otac je pokazao na Tamaru.
„Ona je vlasnica.“
Zatim je pokazao na sebe.
„A ja sam uprava.“
„Kakva uprava?“
Otac je otpuhnuo kafu.
„Uprava za kafu, priču i miješanje u tuđi posao.“