„Izvinite, jeste li vi čovjek koji mi već tri mjeseca plaća struju?“
Žena me zaustavila ispred ulaza dok sam se vraćao s posla.
Nikada je nisam vidio.
„Nisam.“
„Jeste li vi Stefan Ristić?“
„Jesam.“
Pružila mi je račun.
Na njemu moje ime.
Ali adresa nije bila moja.
„Ovo je stan 42.“
„Da. Moj stan.“
Ja živim u stanu 24, u susjednoj zgradi.
„Gospođo, ja ne plaćam vaše račune.“
„Onda neko koristi vaše ime.“
Izvadila je još dva računa.
Sva tri uredno plaćena.
Ukupno skoro 390 KM.
Otvorio sam bankarsku aplikaciju.
Moja tri posljednja računa za struju takođe su plaćena.
Ali iznosi su bili čudni.
128 KM.
134 KM.
127 KM.
Gotovo isto kao njeni.
Pogledao sam detalje uplata.
Broj kupca nije bio moj.
Tri mjeseca sam plaćao njenu struju.
„Čekajte“, rekao sam. „Ako ja plaćam vašu, ko plaća moju?“
Žena se nasmijala.
„Izgleda da trebamo pronaći još jednog čovjeka.“
Nazvali smo elektrodistribuciju.
Radnica je provjerila podatke.
„Vaš račun je takođe uredno plaćen.“
„Ko ga plaća?“
„Ne mogu vam dati ime druge osobe.“
„Ali neko već tri mjeseca plaća moje račune.“
„Možete podnijeti zahtjev.“
Nisam htio čekati.
Na svom računu pronašao sam poziv na broj koji sam mjesecima automatski koristio.
Onda sam pregledao stare uplatnice.
Greška je počela u junu.
Tada sam prvi put platio preko QR koda.
Kod je očigledno pripadao računu žene iz stana 42.
Zvala se Marina.
„Kako je vaš račun završio u mom sandučetu?“
„Ne znam.“
Otišli smo do poštanskih sandučića.
Na mom je pisalo:
24 – RISTIĆ
Na njenom:
42 – RISTIĆ
Pogledali smo se.
„I vi ste Ristić?“
„Da.“
Nismo bili rodbina.
Poštar je jednostavno nekoliko puta zamijenio račune.
Ali i dalje nismo znali ko plaća moje.
Sljedećeg mjeseca odlučio sam ništa ne platiti.
Htio sam vidjeti šta će se dogoditi.
Pet dana prije roka — račun je opet bio plaćen.
Otišao sam u elektrodistribuciju lično.
Objasnio cijelu situaciju.
Radnica je nakon deset minuta rekla:
„Mislim da znam šta se dogodilo.“
Prije tri mjeseca njihov sistem je dobio zahtjev za trajni nalog.
Neko je upisao moj broj kupca.
„Ko?“
„Gospodin Dragan Ristić.“
„Ko je Dragan Ristić?“
Adresa:
stan 24.
Ali druga ulica.
Isti broj stana.
Isto prezime.
Nazvao sam ga.
Javio se stariji čovjek.
„Gospodine Dragane, mislim da mi plaćate struju.“
Tišina.
„Koliko trošite?“
„Oko 120 maraka.“
„Znao sam!“
„Šta ste znali?“
„Da nešto nije normalno. Živim sam, a tri mjeseca mi račun dolazi preko 200 maraka.“
Ispostavilo se da je Dragan plaćao i svoj i moj račun.
Kada je u banci postavljao trajni nalog, službenica je pronašla pogrešnog Stefana Ristića u sistemu i povezala moj broj kupca.
„Zašto niste ranije provjerili?“
„Mislio sam da bojler troši.“
Marina se počela smijati.
Situacija je sada izgledala ovako:
Ja sam plaćao Marininu struju.
Dragan je plaćao moju.
A Dragan je uz to uredno plaćao i svoju.
„Znači jedini čovjek koji ovdje nikome ne plaća tuđu struju ste vi“, rekao sam Marini.
„Izgleda da sam najbolje prošla.“
Izračunali smo sve.
Ja sam Marini preplatio 17 KM više nego što bih platio svoje račune.
Dragan je za mene platio 371 KM.
Naravno, vratio sam mu novac.
Marina je insistirala da meni vrati ono što sam platio za nju.
„Ne morate odmah.“
„Moram. Neću da mi sutra dođete po televizor.“
Sve smo riješili.
Promijenili trajne naloge.
Provjerili brojeve kupaca.
Gotovo.
Mjesec dana kasnije stigao mi je novi račun.
Otvorio sam aplikaciju.
0 KM za uplatu.
Odmah sam nazvao Dragana.
„Jeste li opet platili moj račun?“
„Nisam! Kunem se.“
Nazvao sam Marinu.
„Nisam ni ja.“
Otišao sam u elektrodistribuciju.
Radnica me već prepoznala.
„Opet vi?“
„Opet ja.“
Provjerila je sistem.
Onda se nasmijala.
„Imate preplatu.“
„Kakvu preplatu?“
Kada smo vraćali pogrešne uplate, sistem je jednu Draganovu uplatu evidentirao dvaput.
Na mom računu ostalo je 126 KM viška.
„Znači ovaj mjesec stvarno ne plaćam ništa?“
„Ni marke.“
Nazvao sam Dragana.
„Imam dobre vijesti.“
„Šta?“
„Ovaj mjesec opet ste mi platili struju.“
„Rekao sam ti da nisam!“
„Niste namjerno.“
Objasnio sam.
Nekoliko sekundi je ćutao.
A onda rekao:
„Stefane, meni se ovo više ne sviđa.“
„Zašto?“
„Tri mjeseca ti plaćam struju, sad ti još daju i besplatan mjesec.“
„Vratiću vam.“
„Nećeš.“
„Kako neću?“
„Hoću nešto drugo.“
„Šta?“
„Dođi u subotu na kafu. Ako već finansiram tvoje domaćinstvo, red je da vidim gdje mi odlaze pare.“
U subotu sam otišao.
Marina je čula za kafu i pojavila se sa kolačem.
Tako smo prvi put svi završili za istim stolom.
Dragan nas je pogledao i rekao:
„Da provjerimo: ja plaćao Stefanu, Stefan Marini, a Marina nikome?“
Marina je klimnula.
„Tako nekako.“
Dragan je odmah pokazao prema kolaču.
„Onda je dobro što si ti donijela ovo. Konačno si i ti platila neki račun.“