„NAKON ŠTO JE MOJ MUŽ UMRO, OTIŠLA SAM DA PRODAM NJEGOV STARI AUTO. MEHANIČAR JE OTVORIO GEPEK, PODIGAO REZERVNI TOČAK I REKAO: ‘GOSPOĐO, MISLIM DA OVO NE BISTE TREBALI PRODATI DOK NE SAZNATE ŠTA JE VAŠ MUŽ RADIO POSLJEDNJIH DEVET GODINA.’“
Nakon muževe smrti odlučila sam prodati njegov stari auto.
Mehaničar ga je pregledao, a onda podigao rezervni točak u gepeku.
Ispod njega je pronašao malu crnu svesku.
Na koricama je bilo napisano:
„VOŽNJE KOJE SE NE NAPLAĆUJU.“
Otvorila sam je.
Unutra su bila imena, adrese i datumi iz posljednjih devet godina.
Mehaničar je pročitao prvo ime i zastao.
„Gospođo… poznajem ovu ženu. Mislim da morate saznati gdje ju je vaš muž vozio.“
Prvo ime bilo je:
Ružica M. — 43 vožnje.
Nisam poznavala nikakvu Ružicu.
Pored njenog imena nalazila se adresa.
Nisam namjeravala ići tamo.
Ali mehaničar je rekao:
„Ako je to žena na koju mislim, živi deset minuta odavde.“
Radoznalost je pobijedila.
Pozvonila sam na vrata.
Otvorila mi je žena od sedamdesetak godina.
„Izvinite, jeste li vi Ružica?“
„Jesam.“
„Ja sam supruga pokojnog Tomislava.“
Žena je prekrila usta rukom.
„Tomo je umro?“
Klimnula sam.
Pozvala me unutra.
Na stolu je stajala fotografija mog muža.
„Zašto imate njegovu fotografiju?“
„Zato što me devet godina vozio u bolnicu.“
Ružica je živjela sama.
Njen sin radio je u inostranstvu.
Kada se razboljela, nekoliko puta sedmično morala je ići na terapije.
Autobusom je bilo gotovo nemoguće.
Taksi nije mogla redovno plaćati.
Jednog jutra stajala je na autobuskoj stanici po kiši.
Tomislav ju je vidio.
Zaustavio se.
„Kuda idete?“
Odvezao ju je u bolnicu.
Dva dana kasnije ponovo je došao.
„Kako ste znali da opet ima terapiju?“
„Pitao je.“
I tako je počelo.
Ali nešto nije imalo smisla.
„U svesci piše 43 vožnje. Rekli ste da vas je vozio devet godina.“
Ružica se nasmijala.
„Jer ostale nisu moje.“
Uzela sam svesku.
Poslije njenog imena bilo ih je još tridesetak.
Ružica je poznavala neke od njih.
Stariji čovjek bez automobila.
Samohrana majka čije je dijete često išlo na preglede.
Komšija koji je nekoliko mjeseci išao na rehabilitaciju.
„Moj muž je sve njih vozio?“
„Da.“
„Zašto mi nikada nije rekao?“
Ružica se nasmijala.
„Jednom sam ga pitala zna li njegova žena šta radi.“
„Šta je rekao?“
„Rekao je: ‘Ako sazna, počeće mi pakovati sendviče za put i napraviće od ovoga organizaciju.’“
Morala sam se nasmijati.
Bio je u pravu.
Listala sam svesku.
Pored nekih imena stajao je samo jedan datum.
Pored drugih desetine.
A onda sam došla do posljednje stranice.
Na njoj nije bilo imena.
Samo:
„Ako ja ne mogu — pitati Petra.“
Petar je bio naš sin.
Nazvala sam ga.
„Znaš li nešto o tatinoj svesci?“
Tišina.
„Kojoj svesci?“
„Petre.“
Ponovo tišina.
„Dobro. Znam.“
Ispostavilo se da je posljednje dvije godine povremeno mijenjao oca kada ovaj nije mogao voziti.
Dakle, jedina osoba koja nije znala bila sam ja.
„Zašto ste krili od mene?“
„Nismo krili.“
„Devet godina?“
„Dobro, malo smo krili.“
Auto nisam prodala.
Nisam mogla.
Nekoliko mjeseci kasnije Petar me nazvao.
„Mama, šta radiš u četvrtak u devet?“
„Zašto?“
„Ružica ima kontrolu.“
„I?“
„Ja radim.“
Znala sam šta pita.
„Petre, ja nisam taksista.“
„Nije bio ni tata.“
Mrzila sam kada koristi dobar argument.
U četvrtak sam pokupila Ružicu.
Kada je sjela u auto, pogledala je prema vozačkom mjestu.
„Tomo je vozio sporije.“
„Možete autobusom.“
Odmah se nasmijala.
„Isto je i on govorio.“
Nakon pregleda odvezla sam je kući.
Prije izlaska pružila mi je crnu svesku.
„Ovo je ostalo kod mene.“
„Ne treba mi.“
„Treba.“
Uzela sam je.
Te večeri otvorila sam posljednju stranicu.
Ispod Tomislavove rečenice „Ako ja ne mogu — pitati Petra“ dopisala sam:
„Ako Petar radi — pitati mene.“
Sljedećeg jutra sin je vidio svesku.
„Mama… upravo si uradila ono zbog čega tata nije htio da saznaš.“
„Šta?“
Nasmijao se.
„Napravila si od toga organizaciju.“