„Ne zatvarajte vrata! Moja žena je unutra!“
Muškarac je dotrčao do autobusa baš kada sam krenuo sa stanice.
Ja sam vozač već 14 godina.
Otvorio sam vrata.
„Gdje vam je žena?“
Pokazao je prema zadnjem dijelu autobusa.
„Ušla je prije mene.“
Pogledao sam u ogledalo.
U autobusu je bilo možda dvadeset ljudi.
„Kako izgleda?“
„Crvena jakna, plava torba.“
Jedna žena u crvenoj jakni sjedila je pozadi.
Muškarac je ušao i krenuo prema njoj.
A onda stao.
„To nije ona.“
„Pa gdje je?“
„Ne znam.“
Iza nas su već automobili trubili.
Pomjerio sam autobus sa stanice i zaustavio se pedesetak metara dalje.
Čovjek se zvao Zoran.
On i supruga Mira išli su kod sina na ručak.
Na stanici je bila gužva.
Mira je navodno ušla prva, a njemu su se vrata zatvorila pred nosom.
„Ali ako nije ovdje, možda je ušla u drugi autobus“, rekao sam.
„Vidio sam je kako ulazi u ovaj.“
Putnici su se već uključili.
Jedna gospođa je rekla:
„Bila je žena s plavom torbom.“
„Gdje je?“
„Izašla.“
„KAD?!“
„Na prošloj stanici.“
Zoran me pogledao.
„Vraćaj autobus.“
„Ne mogu vraćati autobus.“
„Žena mi je nestala!“
Nazvao je Miru.
Telefon zvoni.
Niko se ne javlja.
Opet.
Ništa.
„Idem pješke nazad.“
Izašao je.
Nastavio sam vožnju.
Mislio sam da je to kraj.
Deset minuta kasnije dispečer me zove.
„Jesi li imao nekog čovjeka koji traži ženu?“
„Jesam.“
„Žena je kod nas.“
„Kako kod vas?“
„Sjedi u kancelariji.“
Mira je pronađena na krajnjoj stanici potpuno druge linije.
Ušla je u autobus broj 7.
Ja sam vozio broj 1.
Na displeju je zbog kvara dio jedinice izgledao kao sedmica.
„Jeste li javili mužu?“
„Ne možemo. Telefon joj je ostao kod njega.“
Pogledao sam prema sjedištu gdje je Zoran stajao.
Na podu — plava torba.
„Čekaj. Rekao si da je žena kod vas?“
„Da.“
„A njena torba je kod mene.“
Tišina.
„Jesi siguran da je njena?“
Nisam bio.
Na sljedećoj stanici uzeo sam torbu.
Unutra novčanik.
Dokumenti.
Ime:
Milena Janković.
Nije Mira.
Sad smo imali Miru u dispečerskoj kancelariji, Zorana koji je pješke traži i torbu neke Milene koja je nestala iz autobusa.
„Odlično“, rekao sam dispečeru. „Sad tražimo dvije žene.“
Vratio sam torbu iza svog sjedišta.
Dvije stanice kasnije u autobus utrčava djevojka.
„Je li neko našao plavu torbu?!“
„Milena?“
„Da!“
„Imam je.“
Skoro me zagrlila.
Ispostavilo se da je upravo ona žena u crvenoj jakni koju smo vidjeli.
Izašla je na pogrešnoj stanici i ostavila torbu.
Jedan problem riješen.
Zoran nije.
Nazvao sam dispečera.
„Je li Mira još kod vas?“
„Jeste.“
„Recite joj da čeka.“
Na povratnoj vožnji trebao sam proći blizu kancelarije.
Kada sam stigao, Mira je stajala na stanici.
Ušla je.
„Vi ste vozač koji mi je izgubio muža?“
„Gospođo, koliko sam shvatio, vi ste izgubili njega.“
„Rekao sam mu broj sedam.“
„Ušli ste u sedmicu.“
„Jesam.“
„On je pokušao ući u jedinicu.“
Mira je zatvorila oči.
„Naravno da jeste.“
„Zašto naravno?“
„Jer Zoran ne nosi naočare.“
Sjela je iza mene.
„Gdje je sad?“
„Traži vas.“
„Gdje?“
„Ne znam.“
„Znači stvarno ste mi izgubili muža.“
Pozvala je svoj telefon.
Zazvonio je kod Zorana.
Ovog puta javio se.
Čuo sam Miru:
„Gdje si?“
Pauza.
„ŠTA RADIŠ NA AUTOBUSKOJ STANICI KOD BOLNICE?!“
Pauza.
„NISAM U BOLNICI!“
Ispostavilo se da mu je neka žena rekla da je vidjela „gospođu u crvenoj jakni“ kako ide prema bolnici.
Zoran je otišao tamo.
„Čekaj me kod ulaza“, rekla mu je.
Pogledala me.
„Idete li blizu bolnice?“
„Za dvadeset minuta.“
„Odlično.“
Dvadeset minuta kasnije Zoran je čekao na stanici.
Čim je autobus stao, ušao je.
Ugledao Miru.
„Gdje si ti?!“
Mira ga je pogledala.
„U autobusu.“
„Tražim te sat vremena!“
„Jer nećeš da nosiš naočare.“
„Nije do naočara.“
„Ušao si u pogrešan autobus.“
„Ti si ušla u pogrešan!“
Počeli su se raspravljati pred cijelim autobusom.
Jedan stariji putnik iza mene rekao je:
„Vozaču, zatvaraj vrata dok opet neko ne nestane.“
Svi su prasnuli u smijeh.
Čak i Mira.
Zoran nije.
Nakon nekoliko stanica oboje su izašli.
Prije nego što su otišli, Mira mi je rekla:
„Hvala što ste ga pronašli.“
„Vi ste njega pronašli.“
„Svejedno.“
Mislio sam da ih više nikada neću vidjeti.
Sedmicu kasnije zaustavljam autobus na istoj stanici.
Na klupi sjede Zoran i Mira.
Zoran nosi ogromne nove naočare.
Vrata se otvore.
Mira pogleda broj autobusa.
Onda pogleda Zorana.
„Koji je broj?“
Zoran se približi displeju.
„Sedam.“
Pogledala je mene.
Ja vozim jedinicu.
„Zorane…“
On ponovo pogleda.
„Aha. Jedan.“
Mira je ustala.
„Mi čekamo sedmicu.“
Vrata su se zatvorila.
Kroz prozor sam vidio kako mu nešto govori i pokazuje prema naočarima.
Na sljedećem krugu opet prolazim istom stanicom.
Njih dvoje još sjede tamo.
Otvorim vrata.
„Zar nije prošla sedmica?“
Mira je pogledala Zorana.
Zoran je tiho rekao:
„Jeste.“
„Pa zašto niste ušli?“
Mira je prekrižila ruke.
„Jer je gospodin sad bio toliko zauzet gledanjem broja da nije primijetio autobus.“