„OTKRILA SAM SKRIVENU KAMERU U NAŠOJ AIRBNB SPAVAĆOJ SOBI. MOJ MUŽ JU JE PREKRIO PEŠKIROM. U 2 UJUTRO VRATA SU SE OTVORILA, A VLASNIK JE UPAO BIJESAN: ‘IDIOTI JEDNI, OVO JE…’“
Muž i ja smo mjesecima planirali taj vikend.
Nismo željeli luksuz. Samo dva dana daleko od posla, telefona i svakodnevnih obaveza.
Pronašli smo mali apartman u planinskom mjestu.
Na fotografijama je izgledao savršeno.
Dnevna soba, kuhinja, spavaća soba i mala terasa okrenuta prema šumi.
Vlasnika nismo upoznali.
Poslao nam je šifru za kutiju sa ključem i poruku:
„Uživajte. Ako vam nešto zatreba, pišite.“
Prve večeri sve je bilo normalno.
Onda sam, dok sam se spremala za spavanje, primijetila nešto neobično na polici nasuprot kreveta.
Između dvije ukrasne knjige stajao je mali crni uređaj.
Na njemu je treperila crvena tačkica.
Prišla sam bliže.
„Nikola.“
„Šta je?“
„Dođi da vidiš ovo.“
Uzeo je uređaj.
Okretao ga nekoliko sekundi.
Na prednjoj strani nalazilo se nešto što je izgledalo kao malo sočivo.
„Je li ovo kamera?“
Nikola je problijedio.
„Izgleda kao kamera.“
Prvo sam pomislila da odmah izađemo.
Nikola je rekao da ne diramo uređaj dok ne fotografišemo gdje smo ga pronašli.
Napravili smo nekoliko fotografija.
Onda je uzeo peškir i prebacio ga preko uređaja.
„Sjutra prijavljujemo sve.“
Nisam mogla zaspati.
Stalno sam gledala prema polici.
Oko dva ujutro začula sam zvuk.
Klik.
Vrata apartmana su se otvorila.
Nikola je skočio iz kreveta.
U hodniku se pojavio muškarac od pedesetak godina.
Prepoznala sam ga sa profilne fotografije.
Bio je vlasnik apartmana.
Bio je potpuno bijesan.
„Šta vi radite?!“
Nikola je stao između njega i kreveta.
„Kako ste ušli ovdje?“
Čovjek je pokazao prema polici.
„Idioti jedni, ovo je—“
Zastao je.
„Šta?“, viknula sam. „Kamera?“
„Nije kamera za vas!“
To baš nije bila rečenica koju želite čuti od čovjeka koji vam je usred noći ušao u apartman.
Nikola je uzeo telefon.
„Zovem policiju.“
„Zovite!“
Čovjek je djelovao ljutito, ali ne i uplašeno.
„Samo prvo sklonite taj peškir!“
„Ne prilazite.“
„Moram vidjeti uređaj.“
Nikola nije popuštao.
Pozvali smo policiju.
Vlasnik je ostao u hodniku.
Desetak minuta kasnije stigla je patrola.
Objasnili smo šta smo pronašli.
Jedan policajac skinuo je peškir i pogledao uređaj.
A onda je pitao vlasnika:
„Gdje je drugi?“
Drugi?
Vlasnik je pokazao prema dnevnoj sobi.
Tamo je stajao još jedan isti uređaj.
Policajac ga je pogledao.
„Ovo nije skrivena kamera.“
Osjetila sam ogromno olakšanje.
Trajalo je možda dvije sekunde.
Jer je zatim dodao:
„Ali jeste kamera.“
„Molim?“
Vlasnik je konačno objasnio.
Uređaji su bili dio starog sistema za nadzor njegove majke.
Žena je do prije nekoliko mjeseci živjela u tom stanu.
Imala je ozbiljne probleme s ravnotežom i nekoliko puta je pala.
Porodica je postavila senzore sa kamerama koji su mogli registrovati pad i poslati upozorenje.
Nakon što se majka preselila kod njegove sestre, stan je počeo izdavati turistima.
„I ostavili ste kamere u spavaćoj sobi?!“
„Mislio sam da su isključene.“
„Očigledno nisu.“
„Jesu!“
Policajac je uzeo uređaj.
„Zašto onda svijetli?“
Vlasnik je objasnio da crvena lampica znači da je uređaj uključen u struju, ne nužno da snima.
Ali sada se pojavilo mnogo važnije pitanje.
Zašto je vlasnik došao baš nekoliko minuta nakon što smo ga prekrili?
Pitala sam ga.
Zaćutao je.
Nikola ga je pogledao.
„Kako ste znali da smo stavili peškir preko njega?“
Vlasnik je konačno izvadio telefon.
Na ekranu je bilo upozorenje.
„SENZOR BLOKIRAN – PROVJERITI UREĐAJ.“
Sistem je još uvijek slao tehnička upozorenja.
„Zašto ste onda uletjeli u dva ujutro?“
„Jer sam mislio da se nešto dogodilo.“
„Mogli ste nas nazvati!“
Tada je spustio pogled.
„Jesam.“
Pogledala sam telefon.
Tri propuštena poziva.
Bio je na nečujnom režimu.
To nije opravdavalo njegov ulazak.
Policajci su mu to vrlo jasno rekli.
A onda su provjerili uređaje.
I tu se situacija ponovo zakomplikovala.
Senzor je zaista mogao snimati.
Vlasnik je tvrdio da je funkcija snimanja deaktivirana.
Policija nije mogla na licu mjesta potvrditi je li to tačno.
Zato smo odlučili da ne ostanemo ni minut duže.
Spakovali smo stvari.
Prije nego što smo otišli, vlasnik je prišao.
„Stvarno nisam gledao nikakve snimke.“
„Možda niste“, rekla sam.
„Ali uređaj nije smio biti tamo.“
Nije se raspravljao.
Samo je klimnuo.
Narednog dana prijavili smo smještaj platformi.
Dobili smo povrat novca, a oglas je privremeno uklonjen dok se slučaj provjeravao.
Nekoliko dana kasnije vlasnik nam je poslao poruku.
Nije tražio da povučemo prijavu.
Nije nas optuživao.
Napisao je:
„Provjerio sam sistem sa firmom koja ga je instalirala. Snimanje je bilo ugašeno, ali senzori i obavještenja nisu. Napravio sam ogromnu grešku što uređaje nisam uklonio prije izdavanja stana.“
Na kraju je dodao:
„Još veću što sam ušao bez vaše dozvole.“
Nikola je pročitao poruku i rekao:
„Dobro je da nije bilo onoga čega smo se bojali.“
Složila sam se.
Ali nešto mi je ostalo u glavi.
Da nisam primijetila malu crvenu lampicu, nikada ne bismo znali da uređaj postoji.
Možda zaista ništa nije snimao.
Možda vlasnik zaista nije imao lošu namjeru.
Ali kada iznajmite prostor, spavaća soba tih nekoliko dana postaje nečija privatnost.
I zato danas, čim uđem u bilo koji apartman ili hotelsku sobu, uradim jednu stvar prije nego što raspakujem kofer.
Pogledam oko sebe.
Ne zato što vjerujem da me neko posmatra.
Nego zato što sam jednom u dva ujutro naučila da između:
„To nije kamera“
i
„To jeste kamera, ali…“
postoji ogromna razlika.