Prije dva mjeseca komšija me zamolio da mu pričuvam psa samo jedno popodne.
Do kraja dana zbog tog psa sam završio na rođendanu jedne djevojčice, dobio tortu za ponijeti i upoznao čovjeka koji me već tri godine pokušavao pronaći.
A pas se zvao Roki.
Komšija Ivan je morao hitno otići u drugi grad.
„Samo ga izvedi oko šest. Vraćam se do deset.“
„Je li miran?“
„Kao bubica.“
To je bila laž.
Čim sam otvorio vrata stana, Roki je izletio kao da je tri godine planirao bijeg.
Jedva sam mu stavio povodac.
Izašli smo.
Prvih deset minuta bilo je normalno.
Onda je ugledao drugog psa.
Povukao me toliko jako da mi je povodac ispao iz ruke.
„ROKI!“
Potrčao je niz ulicu.
Ja za njim.
Prošao je kroz park, pretrčao parking i nestao iza jedne kuće.
Kada sam stigao, ugledao sam otvorenu kapiju.
U dvorištu baloni.
Muzika.
Desetak djece.
Rođendan.
A Roki nasred stola.
Jeo je ćevape iz velike posude.
„ROKI!“
Sva djeca su počela da se smiju.
Jedna žena je viknula:
„Čiji je ovo pas?!“
„Nažalost, trenutno moj.“
Prišao sam stolu.
Roki me pogledao, zgrabio još jedan ćevap i pobjegao ispod stolice.
Pokušavao sam ga izvući dok su djeca navijala za psa.
„Hajde, Roki!“
„Nemoj da se predaš!“
Jedna djevojčica je čak viknula:
„Bježi, Roki!“
Sjajno.
Konačno sam ga uhvatio.
„Izvinite stvarno. Platiću šta je pojeo.“
Majka djevojčice počela se smijati.
„Ma pustite. Djeci je ovo najbolji dio rođendana.“
Krenuo sam prema kapiji.
Tada je slavljenica dotrčala.
„Može Roki ostati?“
„Ne znam baš.“
„Molim vas.“
Pogledao sam psa.
Roki je već ležao pored djece kao da je pozvan.
„Deset minuta.“
Ostali smo skoro dva sata.
Djeca su mu vezala plavu mašnu oko vrata.
Dobio je komad mesa.
Ja sam dobio kafu.
Onda mi je prišao čovjek koji je cijelo vrijeme sjedio na drugom kraju dvorišta.
„Izvinite, jeste li vi Aleksandar?“
„Jesam.“
„Aleksandar Petrović?“
„Da.“
Gledao me nekoliko sekundi.
„Radili ste prije nekoliko godina u prodavnici autodijelova?“
„Jesam.“
Nasmijao se.
„Ne mogu vjerovati.“
Nisam imao pojma ko je.
„Prije tri godine prodali ste mi alternator za staru Hondu.“
I dalje ništa.
„Dobro…“
„Ali nije to bitno.“
Sjeo je pored mene.
Objasnio mi je da mu se automobil tada pokvario dok je vozio trudnu suprugu u bolnicu.
Došao je u prodavnicu pred samo zatvaranje.
Nije imao dovoljno novca za dio.
Sada sam se nečega počeo prisjećati.
Čovjek je tada bio potpuno uspaničen.
Nedostajalo mu je oko 40 eura.
Dao sam mu dio i rekao da donese ostatak kada bude mogao.
„Vratio sam se poslije dva dana“, rekao je.
„Ja više nisam radio tamo.“
Tačno.
To mi je bila posljednja smjena.
Već sam imao drugi posao.
„Pitao sam za vas. Niko nije imao broj.“
„Mogli ste zadržati tih 40 eura.“
„Nije stvar u novcu.“
Izvadio je novčanik.
Pružio mi pedeset eura.
„Ne treba.“
„Tri godine ih nosim.“
Počeo sam se smijati.
„Tri godine nosite mojih 40 eura?“
„Ne iste novčanice.“
„Dobro je.“
Nije odustajao.
Uzeo sam 40, a deset mu vratio.
„Sad smo kvit.“
„Nismo.“
Pokazao je prema djevojčici koja je slavila rođendan.
„To je moja ćerka.“
Pogledao sam slavljenicu.
„Ona zbog koje ste išli u bolnicu?“
Klimnuo je.
I tu je situacija postala potpuno drugačija.
Nisam mu spasio život.
Nisam uradio nikakvo čudo.
Samo sam prije tri godine čovjeku vjerovao za 40 eura.
A on je to očigledno zapamtio mnogo bolje nego ja.
Njegova supruga je čula razgovor i prišla.
„Znači konačno si ga pronašao?“
„Jesam.“
Pogledala me.
„Tri godine priča kako duguje novac nekom Aleksandru.“
„Sad više ne duguje.“
„Hvala Bogu. Dosadio je i meni.“
Svi smo se počeli smijati.
Kada sam konačno krenuo kući, slavljenica mi je dala kutiju sa dva komada torte.
„Jedan za vas, jedan za Rokija.“
„Roki ne smije tortu.“
Razmislila je.
„Onda oba za vas.“
Roki i ja smo se vratili u Ivanov stan oko devet.
U deset je stigao Ivan.
Čim je otvorio vrata, pogledao je psa.
Plava mašna oko vrata.
Mirisao je na roštilj.
Spavao je kao mrtav.
Na stolu kod mene kutija sa tortom i 40 eura.
Ivan me pogledao.
„Šta ste vas dvojica radili?“
„Bio je na dječjem rođendanu.“
„Molim?“
„Pojeo je ćevape, djeca su mu stavila mašnu, a ja sam naplatio dug star tri godine.“
Ivan je nekoliko sekundi ćutao.
„Ostavio sam ti psa četiri sata.“
„Znam.“
„Kako ti se ovo desi za četiri sata?“
Nisam imao odgovor.
Sedmicu kasnije zazvonilo mi je na vrata.
Ivan.
Pored njega Roki.
„Možeš li ga opet pričuvati?“
Pogledao sam psa.
Roki je čim me ugledao počeo mahati repom.
„Koliko dugo?“
„Dva sata.“
Odmahnuo sam glavom.
„Nema šanse.“
„Zašto?“
„Prošli put si rekao četiri, pa sam završio na tuđem rođendanu. Ako ga uzmem na dva sata, ko zna gdje ću završiti.“
Ivan se nasmijao.
A Roki?
Sjeo je ispred mojih vrata i nije se pomjerao.
Na kraju sam ga ipak uzeo.
Ali ovaj put sam uradio jednu pametnu stvar.
Prije izlaska sam čvrsto omotao povodac dva puta oko ruke.
Jer neke životne priče počnu velikim odlukama.
Moja je počela psom koji je samo nanjušio ćevape.