Prije mjesec dana komšija iz stana iznad mene pokucao je na vrata u šest ujutro.
Bio je blijed i vidno uznemiren.
„Nikola, mogu li te nešto pitati?“
„Naravno.“
„Jesi li sinoć ulazio u moj stan?“
Počeo sam se smijati.
„Nisam.“
Nije se nasmijao.
Izvadio je telefon i pokazao mi snimak kamere iz hodnika.
U 03:12 njegova vrata su se otvorila.
Iz stana je izašao muškarac u crnoj jakni, spustio se stepenicama i nestao.
„Ko je ovo?“
„Ne znam.“
„Kako je ušao?“
„To je problem. Kamera ga nije snimila da ulazi.“
Pregledali smo cijelu noć.
Niko nije prošao hodnikom.
Muškarac se jednostavno pojavio iz komšijinog stana.
Komšija, Goran, živio je sam.
„Je li nešto ukradeno?“
„Ništa.“
Onda je otvorio dlan.
Na njemu je bio mali mesingani ključ.
„Ovo je ostavio na mom stolu.“
Na ključu je pisalo:
PODRUM 6.
Naša zgrada ima podrum, ali prostorije nisu numerisane.
Upravnik zgrade rekao je da je nekada postojao podrum broj 6.
„Gdje je?“
Pokazao nam je zid iza starih ormara.
„Zazidan je prije više od dvadeset godina.“
Pozvali smo vlasnika zgrade i policiju.
Kada je zid otvoren, iza njega se pojavio uzak hodnik.
Na kraju su bila metalna vrata.
Ključ je odgovarao.
Unutra nije bilo ničega vrijednog.
Samo sto, šest stolica i velika tabla na zidu.
Na tabli je bio nacrt naše zgrade.
Pored svakog stana napisano je prezime stanara.
I moja porodica.
Problem je bio datum u uglu:
1984.
Ja tada nisam bio ni rođen.
Moji roditelji su se u grad doselili tek deset godina kasnije.
„Kako je naše prezime ovdje?“
Policajac je fotografisao tablu.
Goran je tada pronašao kutiju ispod stola.
Unutra su bili ugovori o kupovini stanova.
Na jednom je bilo moje ime.
Nikola Petrović — stan 14.
Datum potpisivanja:
17. oktobar 1984.
„Ovo je nemoguće.“
Ugovor je očigledno bio star, ali policija ga je odnijela na vještačenje.
Papir i mastilo zaista su bili iz osamdesetih.
Ali potpis nije bio moj.
Ispostavilo se da je 1984. postojao drugi Nikola Petrović.
On je kupio moj stan.
„Ko je onda prodao stan mojim roditeljima?“
Počeli smo pratiti vlasništvo.
Nikola Petrović je nestao 1986.
Nije imao porodicu.
Stan je nekoliko godina kasnije prešao na opštinu, a zatim je prodat mojim roditeljima.
Dakle, samo nevjerovatna slučajnost.
Isto ime.
Isti stan.
Pomislio sam da smo riješili misteriju.
Onda je Goran pokazao drugi dokument.
Na njemu je bilo njegovo ime.
I njegov stan.
Takođe iz 1984.
„Koliko imaš godina?“
„Četrdeset dvije.“
Ni on tada nije živio u zgradi.
Provjerili smo ostale ugovore.
Svih šest ljudi koji danas žive na našem spratu imali su imenjake koji su živjeli u istim stanovima tokom osamdesetih.
Šest različitih ljudi.
Šest istih imena i prezimena.
To više nije mogla biti slučajnost.
Policija je pronašla bivšeg upravnika zgrade.
Imao je 89 godina.
Kada smo spomenuli podrum broj 6, rekao je:
„Znači neko ga je otvorio.“
„Šta se tamo radilo?“
„Sastanci stanara.“
„Zašto je zazidan?“
„Zbog požara.“
Nikakav požar nije postojao u službenim evidencijama.
Starac je konačno priznao da požara nije ni bilo.
Podrum je zazidan nakon nestanka šest stanara.
Svi su nestali u istoj sedmici 1986.
Nikada nisu pronađeni.
„Ko je čovjek koji je izašao iz Goranovog stana?“
Starac je tražio da vidi snimak.
Čim ga je ugledao, spustio je telefon.
„To je Branko.“
„Ko je Branko?“
„Jedini koji nije nestao.“
Branko je bio domar zgrade.
Policija je pronašla njegovu adresu.
Bio je živ.
Imao je 81 godinu.
Kada smo stigli, nije djelovao iznenađeno.
„Čekao sam vas.“
„Jeste li vi bili u Goranovom stanu?“
„Jesam.“
„Kako ste ušli?“
„Nisam ušao kroz hodnik.“
Objasnio je da zgrada ima stare servisne prolaze između stanova.
Nekada su služili za vodovodne instalacije.
Većina je kasnije zatvorena.
Zato ga kamera nije snimila.
„Zašto ste ostavili ključ?“
„Jer je vrijeme.“
„Za šta?“
Branko je donio fasciklu.
Šest stanara nije nestalo.
Pobjegli su.
Tokom osamdesetih otkrili su da investitor zgrade prodaje iste stanove više puta različitim ljudima koristeći falsifikovane ugovore.
Planirali su ga prijaviti.
Investitor im je zaprijetio.
Branko im je pomogao da napuste grad i započnu život pod drugim imenima.
„Zašto policija nikada nije saznala?“
„Investitorov brat bio je načelnik policije.“
„A zašto danas u njihovim stanovima žive ljudi sa potpuno istim imenima?“
Branko se nasmijao.
„Zato što imena nisu slučajna.“
Prije smrti, investitor je ostavio zgradu sinu.
Sin je godinama pokušavao pronaći nestale stanare jer bez njihovih originalnih potpisa nije mogao legalno prodati dio zemljišta iza zgrade.
Nije ih pronašao.
Zato je napravio drugi plan.
Tražio je ljude sa istim imenima i prezimenima.
„Hoćete reći da su naši stanovi namjerno prodati nama?“
„Da.“
Moji roditelji nisu slučajno pronašli oglas.
Goran takođe nije.
Ni ostali.
Sve je organizovano kako bi se jednog dana napravili novi dokumenti sa imenima koja odgovaraju starim ugovorima.
„Ali zašto sada?“
Branko je izvadio novine.
Grad je planirao rušenje nekoliko starih zgrada zbog izgradnje trgovačkog centra.
Naša zgrada bila je među njima.
Vrijednost zemljišta procijenjena je na nekoliko miliona eura.
Neko je pokušavao dokazati da šest originalnih vlasnika nikada nije nestalo.
Da smo mi zapravo oni.
„To je besmisleno. Razlika u godinama je ogromna.“
„Zato su im trebali samo vaši potpisi.“
Policija je nekoliko dana kasnije uhapsila sina pokojnog investitora zbog falsifikovanja dokumenata.
Mislio sam da je priča završena.
A onda je stigao rezultat analize papira iz podruma.
Na jednom ugovoru pronađen je otisak prsta.
Pripadao je meni.
Ne čovjeku iz 1984.
Meni.
Policija je ponovila analizu.
Isti rezultat.
„Nikada prije nisam vidio taj papir.“
Branko je, kada je čuo, samo spustio pogled.
„Onda su počeli ranije nego što sam mislio.“
„Šta su počeli?“
„Pripremati vaše potpise i otiske.“
„Ko? Investitorov sin?“
Branko je odmahnuo glavom.
„Ne. Čovjek koji je sinoć izašao iz Goranovog stana nije bio ja.“
Pokazao sam mu snimak.
„Ali rekli ste da jeste.“
„Morao sam.“
„Zašto?“
Pogledao je prema prozoru.
„Jer je jutros isti čovjek bio kod mene i rekao da će se večeras pojaviti iz vašeg stana.“