Prije osam mjeseci dobio sam posao u firmi koja održava poslovne zgrade. Moj zadatak bio je jednostavan — svake večeri obilaziti nekoliko objekata i provjeravati da li su vrata zaključana, alarm uključen i sve ugašeno.
Jedna od zgrada bila je stara banka u centru grada.
Banka se zatvarala u osam.
Ja sam dolazio oko jedanaest.
Prve večeri šef mi je dao karticu za ulaz i rekao:
„Na trećem spratu nemoj koristiti lift poslije ponoći.“
Nasmijao sam se.
„Zašto?“
„Lift ima kvar. Nekad ode na pogrešan sprat.“
„Koji pogrešan sprat?“
Samo je odmahnuo rukom.
„Koristi stepenice.“
Nisam više pitao.
Mjesecima nisam imao nikakav problem.
Sve dok jedne noći nisam kasnio.
Bilo je 00:14 kada sam završio obilazak trećeg sprata.
Bio sam umoran i nisam želio silaziti stepenicama.
Pozvao sam lift.
Vrata su se otvorila.
Pritisnuo sam prizemlje.
Lift je krenuo naniže.
3.
4.
5.
Očekivao sam da se vrata otvore.
Umjesto toga, na displeju se pojavilo:
-1
Znao sam da zgrada nema podrum.
Lift je nastavio.
-2
Pritisnuo sam dugme za prizemlje.
Ništa.
Onda:
-3
Lift se zaustavio.
Vrata su se otvorila.
Ispred mene je bio dugačak hodnik.
Svjetla su radila, ali vrlo slabo.
Na zidovima su bile stare metalne kasete kao u banci.
Nisam izašao.
Pritisnuo sam dugme za zatvaranje vrata.
Ništa se nije dogodilo.
Tada sam na kraju hodnika ugledao čovjeka.
Stajao je leđima okrenut prema meni.
„Halo?“
Nije se pomjerio.
Ponovo sam pritisnuo dugme.
Vrata su se konačno zatvorila.
Lift se vratio na prizemlje.
Izašao sam i odmah nazvao šefa.
„Gdje vodi lift ispod prizemlja?“
Nastala je tišina.
„Jesi li izašao?“
„Nisam.“
Čuo sam kako je opsovao.
„Idi kući. Odmah.“
„Šta je na minus tri?“
Prekinuo je.
Sutradan sam došao ranije.
Pregledao sam plan evakuacije.
Zgrada je imala samo tri sprata i prizemlje.
Nikakav podrum.
Pitao sam jednog starijeg radnika obezbjeđenja.
Čim sam spomenuo minus tri, pogledao je prema kamerama.
„Ko ti je rekao za to?“
„Lift.“
Odveo me u malu prostoriju iza recepcije.
Iz ormara je izvadio stare nacrte zgrade.
„Ovo nije uvijek bila banka.“
Prije više od pedeset godina na tom mjestu nalazila se državna arhiva.
Ispod zgrade bila su tri podzemna nivoa.
Kada je banka kupila objekat, ulazi u podzemlje su zazidani.
„Zašto?“
„Navodno zbog vlage.“
„A lift?“
„Trebalo je da bude blokiran.“
Pokazao mi je nacrt.
Na nivou -3 bila je prostorija označena samo kao:
DEPO 6
Te večeri nisam namjeravao koristiti lift.
Ali u 00:14 začuo sam zvono.
Vrata lifta otvorila su se sama.
Bio sam nekoliko metara dalje.
Niko nije bio unutra.
Na displeju je pisalo:
-3
Vrata su ostala otvorena.
Onda je iz zvučnika lifta došao glas.
„Obezbjeđenje.“
Zaledio sam se.
„Molim?“
„Dođite u depo 6.“
Bio je to muški glas.
Odmah sam pozvao šefa.
Nije se javljao.
Nazvao sam policiju.
Objasnio sam situaciju.
Mislili su da je tehnički kvar, ali poslali su patrolu.
Dvojica policajaca stigla su petnaest minuta kasnije.
Pokazao sam im lift.
Jedan je pritisnuo -3.
Dugme nije postojalo.
„Kako ste onda sišli?“
„Samo je krenuo.“
Odlučili smo pokušati ponovo.
Ušli smo.
Pritisnuo sam prizemlje.
Ništa.
Jedan policajac se nasmijao.
„Izgleda da vam lift večeras ne želi pokazati tajni podrum.“
U tom trenutku vrata su se zatvorila.
Lift je krenuo.
Displej:
-1
Policajac je prestao da se smije.
-2
Zatim:
-3
Vrata su se otvorila.
Hodnik je bio isti.
Ovoga puta čovjeka nije bilo.
Izašli smo.
Telefon nije imao signal.
Na kraju hodnika pronašli smo vrata.
DEPO 6.
Bila su otključana.
Unutra stotine metalnih kutija.
Na svakoj ime i godina.
Većina iz šezdesetih i sedamdesetih.
Jedan policajac otvorio je kutiju.
Unutra fotografije, dokumenti i audio-kasete.
„Ovo neko mora pregledati.“
Tada sam ugledao kutiju na stolu.
Za razliku od ostalih, bila je nova.
Na njoj je bilo moje ime.
I današnji datum.
„Šta je ovo?“
Otvorio sam je.
Unutra fotografija mene kako ulazim u banku te večeri.
Druga fotografija — ja u liftu.
Treća — nas trojica kako upravo ulazimo u hodnik.
Posljednja fotografija bila je prazna.
Na poleđini je pisalo:
00:47
Pogledao sam sat.
00:42.
„Idemo odavde.“
Vratili smo se prema liftu.
Vrata su bila zatvorena.
Pritisnuli smo dugme.
Ništa.
Onda se u hodniku ugasilo prvo svjetlo.
Pa drugo.
Pa treće.
Mrak se približavao prema nama.
Potrčali smo.
Jedan policajac pronašao je metalna vrata za stepenice.
Bila su zarđala, ali uspjeli smo ih otvoriti.
Popeli smo se na prizemlje.
Sat je pokazivao 00:48.
Policija je narednog jutra došla sa većom ekipom.
Tražili su podzemne prostorije.
Nisu ih pronašli.
Lift se zaustavljao samo na prizemlju i tri sprata.
Stari nacrti koje sam vidio nestali su iz prostorije obezbjeđenja.
Stariji radnik tvrdio je da mi nikada ništa nije pokazao.
„Razgovarali smo juče.“
„Prvi put vas vidim.“
Dvojica policajaca potvrdila su sve što se dogodilo.
Ali fotografije koje je jedan od njih napravio telefonom bile su potpuno crne.
Istraga je trajala nekoliko sedmica.
Otkrili su da je državna arhiva zaista postojala.
Postojao je i depo 6.
Zatvoren je 1974. nakon požara.
U požaru je poginulo šest zaposlenih.
Jedan čovjek nikada nije pronađen.
Bio je noćni čuvar.
Kada sam vidio njegovu fotografiju, prepoznao sam čovjeka kojeg sam prve noći vidio u hodniku.
Dao sam otkaz.
Mjesecima nisam prolazio pored te zgrade.
Onda mi je prije dvije sedmice stigla koverta bez pošiljaoca.
Unutra je bila fotografija.
Ona posljednja iz moje kutije.
Više nije bila prazna.
Na njoj sam stajao u depou 6.
Iza mene dvojica policajaca.
A između nas čovjek u staroj uniformi čuvara.
Na poleđini je pisalo:
„Nedostaje još jedna fotografija.“
Ispod toga datum.
Sjutrašnji.
Odmah sam otišao u policiju.
Inspektor koji je vodio slučaj dugo je gledao fotografiju.
„Ovo nije najveći problem.“
„Šta onda jeste?“
Okrenuo je fotografiju prema meni i pokazao vrijeme otisnuto u uglu.
00:47
„Pa?“
Inspektor je otvorio evidenciju policijske intervencije one noći.
„Vi tvrdite da ste iz podruma izašli u 00:48.“
„Jesam.“
„Ne.“
Spustio je dokument na sto.
Patrola je pronašla mene i dvojicu policajaca kako stojimo ispred banke tek u 04:16.
Niko od nas nije znao objasniti gdje smo bili više od tri sata.
A onda je inspektor izvadio još jednu fotografiju koju mi nikada ranije nisu pokazali.
Snimila ju je kamera na ulazu u banku u 03:52.
Na fotografiji se vidi kako se vrata lifta otvaraju.
Iz njega izlaze dvojica policajaca.
Zatim ja.
A nekoliko sekundi poslije nas izašao je i četvrti čovjek.
Noćni čuvar koji je nestao u požaru 1974.
Na sljedećem snimku svi smo napustili zgradu.
Osim njega.
On je ostao na recepciji.
Sjeo je na stolicu.
I tačno u 04:00 podigao telefon.
Policijska centrala je te noći zaista primila poziv iz banke u 04:00.
Inspektor je pustio snimak.
Čuo se isti glas koji me pozvao u depo 6.
Rekao je samo:
„Čuvar je otišao. Pošaljite zamjenu.“
A onda je izgovorio moje puno ime.